U zvaničnim dokumentima u RS (zakonskim i podzakonskim aktima, kao i kaznenim odredbama) nigde ne postoji definisan termin uznemiravanje odnosno zloupotreba pozivanja bilo koje hitne službe pa i službe HMP odnosno broja 194.
U ovom postu, pokušaću da skrenem pažnju na ovu problematiku na osnovu iskustvarada na prijemu poziva odnosno rada na terenu odnosno trenutno dostupnih informacija i pojedinačnih istraživanja.
ZLOUPOTREBA POZIVANJA HITNIH SLUŽBI
Pojam zloupotreba pozivanja hitnih službi, uključujući i službu HMP nigde nije definisan. U nekoliko evropskih zemalja postoji samo podela zloupotrebe pozivanja na namernu osnosno slučajnu zloupotrebu pozivanja broja hitnih službi. Na osnovu dosadašnjeg iskustva rada na prijemu poziva odnosno rada na terenu, zloupotreba pozivanja broja hitnih službi tj br.194 definitivno se može prihvatiti ovakva jedna podela. Šta bi u osnovi predstavljala zloupotreba pozivanja broja hitnih služni odnosno broja HMP?
Grupi slučajno nastale zloupotrebe pozivanja broja hitnih službi pripada pogrešno izabran broj, koji po nekim dostupnim istraživanjima u RS odnosno za područije službe 194 grada Beograda, predstavljaju 12,65% uspostavljenih veza (iako postoji govorni automat koji se uključuje ako su sve ulazne linije zauzete i koji kaže „dobili ste hitnu pomoć, molim sačekajte“).
U okviru grupe namerne zloupotreba pozivanja broja hitnih službi su sve one situacije kada se vrši pozivanje broja HMP u cilju dobijanja informacija koje nisu vezane za nastanak hitne situacije, prijavljivanja neželjenog događaja i dr. Ova grupa poziva, može
se podeliti u nekoliko kategorija:
1) dobijanje informacija –
a) br.telefona (dežurnih apoteka ili drugih zdravstvenih ustanova)
b) o dejstvu lekova
c) da li je terapija koju su dobili adekvatna ili nije
d) o zbrinutim pacijentima
e) drugih informacija koje nisu povezane sa zdravstvenim tegoba
2) uzmeniravanje
3) lažni poziv
UZNEMIRAVANJE HITNIH SLUŽBI
Pojam uznemiravanje najčešće se definiše kao pravljenje šala, zavitlavanje, vređanje i dr. Prema trenutno dostupnim istraživanjima u RS, odnosno za službu 194 grada Beograda, od ukupno uspostavljenih telefonskih razgovora, 10,77% je označeno kao uznemiravanje. Uznemiravanje se takođe smatra zloupotrebom pozivanja službe hitne pomoći.
LAŽAN POZIV
U Velikoj Britaniji postoji definicija lažnog poziva: „ LAŽNI POZIV je onaj poziv kada neka osoba pozove hitnu službu (policiju, vatrogasce, hitnu pomoć) da je lažno obavesti da negde postoji hitno stanje iako se to hitno stanje ne dešava“.
Lažan poziv je takođe vrsta zloupotreba pozivanja službe HMP. Da li zakonodavstvo u Srbiji treba da prihvati ovakvu jednu definiciju? Realno sagledano, ne postoji mogućnost da operater koji se javlja na broju 194 tokom razgovora prepozna da li je neko stanje lažno ili nije iz razloga što osoba koja prijavljuje poziv može biti u određenoj meri edukovana da na adekvatan način prijavi takav jedan poziv koji bi, na osnovu svih parametara koje operater dobije tokom razgovora, mora da prihavti takav poziv, a terenska ekipa HMP ne zatekne pacijenta na datoj adresi. Da li terenska ekipa, koja je poslata na takav jedan poziv može i ima pravni osnov da ovakav jedan poziv definiše kao lažni ili sa pravnog stanovišta možda ispravnije, označi ovakav poziv da pacijent nije nađen i da se takav poziv fakturiše pozivaocu?!
Ono sa čim se terenske ekipe službi HMP najčešće susreću jesu situacije u kojima se pacijent ne zatekne na adresi (lokaciji) koja je navedena na pozivu za lekarsku intervenciju, pogrešne adrese (drugi deo grada ili drugi grad) do situacija da se hitne službe (ekipe hitne pomoći) pozivaju da intervenišu u situacijama gde postoji nerešeni međuljudski odnosi i dr. Takođe postoji određeni broj poziva gde rodbina poziva službu HMP u cilju medicinskog zbrinjavanja člana porodice, a isti odbija pregled ili recimo
transport do bolnice.
Iz svih prethodno navedenih primera, smatram da je možda opravdanije da se umesto termina „lažni poziv“ uvede i definiše pojam NEOPRAVDANOG ANGAŽOVANJA hitnih službi odnosno hitne pomoći. Pod ovim pojmom mogao bi da se definiše svaki onaj slučaj izlaska na teren hitne službe odnosno ekipe HMP za koji nije bilo potreba za njeno angažovanje i da se onda kao takav, poziv privatno fakturiše pozivaocu.
ZAKLJUČAK
Prema trenutno postojećim podacima, 10% svih poziva građana čeka javljanje operatera službe HMP više od jednog minuta (a čekanje može da traje i do 4 minuta), jasno je da postojanje ovakvih poziva sve više opterećuje rad operatera službe HMP. Istovremeno se postavlja pitanje dobrog funkcionisanja službe HMP kao i ekonomska cena ponašanja nesavesnih građana.
Ne postoje sprovedena istraživanja u RS koja su se do sada bavila ovom problematikom kao i pravna regulativa koja bi omogućila da se ovakvi pozivi fakturišu pozivaocu niti da se pozivaoci sankcionišu na bilo koji način.
Šta je rešenje – u najkraćem mogućem periodu, u nekoliko većim zdravstvenih centara odnosno Zavoda za urgetnu medicinu tj službi HMP, sprovesti istraživanje u trajanju od mesec dana u okviru kojeg bi se identifikovao ovaj problem i utvrdio njegov udeo u opterećenju službi hitnih medicinskih pomoći uz istovremeno traženje pravnog leka u pojedinačnom sankcionisanju ovakvih radnji. Takođe je neophodno izvršiti podizanje svesti građana putem kampanja u medijima o štetnosti ovakvog ponašanja i o mogućim kaznama za one koji uznemiravaju službu HMP.
dr.Miodrag Branković
spec.urgentne medicine
Zavod za urgentnu medicinu Niš
LIČNI OSVRT
Nakon gostovanja u jutarnjem programu TV NOVA “pokreni se”, osetio sam potrebu da deo u kome spominjem zloupotrebu poziva malo približim i pojasnim jer sam ostao nedorečen, što ostavlja mogućnost pogrešnog tumačenja izgovorenog.
Predlog koji je napisao dr. Miodrag Branković, član skupštine pokreta “pravo na život – Meri”, predstavlja samo deo problema celokupnog sistema pružanja hitne medicinske pomoći građanima Srbije. Apsolutno je pravo svakog ko ima subjektivan osećaj da mu je potrebna hitna pomoć, da pozove broj 194 i tu građani ne smeju nikad da se dvoume jer je svaki minut važan.
Na žalost, postoje građani koji pozivanje broja 194 koriste za potrebe za koje on nije predviđen, a neki, obično mlađi, ga doživljavaju i kao zabavu. Upoznati smo sa raznim situacijama, pa tako postoji situacija u kojoj je alkoholisan građanin koji nije mogao da dođe do kuće, pozvao broj 194 kako bi ga odvezli kući. Situacije sa kojima se lekari susreću na terenu su raznorazne i tragikomične ponekad. Kako shvatiti situaciju u kojoj vidno alkoholisanog pacijenta koji se onesvestio ekipa odvede na trežnjenje, a on nakon što je došao sebi napadne lekara uz reči “ja sam pio za svoje pare da bi se napio, a ne da bi me ti treznio”?
Određen broj poziva odlazi i na netačne adrese gde se ekipa pošalje, a na datoj adresi ne postoji hitno stanje. Neko je očigledno želeo da se našali sa komšijama, ali je time možda uskratio bržu pomoć nekome kome je život zaista ugrožen.
Dakle, nije u pitanju zloupotreba kada pacijent koji nije medicinski obrazovan, pozove hitnu pomoć, ali jeste kada pozivalac zna i svestan je da hitno stanje ne postoji.
Postoje slučajevi kada neko od članova porodice pozove broj 194 i navede urgentne simptome samo s namerom da se ekipa pošalje iako takvi simptomi ne postoje, a kada se ekipa pojavi pacijent odbije pomoć “jer je i rekao da ne zovu”…
Bez obzira na sve navedeno, sumnja lekara na prijemu poziva da je možda u pitanju neki od gore navedenih slučajeva ne sme ugroziti ni jedan život i ni jednom građaninu se ne sme uskratiti pružanje hitne medicinske pomoći koliko god da se sumnja da je u pitanju zloupotreba poziva i neopravdano angažovanje terenske ekipe. Na državi je da nađe način da gore pomenute slučajeve sankcioniše.
Odgovornost je i na samim Zavodima za urgentnu medicinu koji bi kroz javne kampanje morali da podižu svest građana o tome šta su simptomi urgentnog stanja i kako ih prepoznati. Svi zavodi imaju šestocifrene telefonske brojeve za davanje saveta, i sa tim brojem treba upoznati građane i skrenuti pažnju da se on koristi za savete koje je doktor u svom tekstu naveo kao nenamerna zloupotreba jer je odgovornost za to na zavodima koji poslednju deceniju nisu sproveli ni jednu ozbiljnu kampanju podizanja svesti. Finansijski plan Gradskog zavoda za urgentnu medicinu Beograd za 2022. godinu je 1.805.838.000,00, što je preko 15 miliona evra, odnosno 42.000 evra na dnevnom nivou, tako da se ne može reći da sredstva ne postoje, ali je pitanje da li postoji volja da se učini nešto ozbiljno.
Predsednik pokreta “pravo na život – Meri”
Dejan Zejnula
