Skóry (leševi) su značili veliki novac. U Łodzu hitna pomoć mesečno je evidentirala oko četiristo smrti. Koliko su firme plaćale za leševe? Prema procenama pogrebnih firmi, kompanija koja je tokom našeg istraživanja podigla standardnu cenu za informaciju, obavljala je sto pedeset sahrana mesečno. Ranije je to bilo jedva deset. A ta kompanija je bila samo jedna od mnogih koje su plaćale hitnoj pomoći.
Vrlo pažljivo smo procenili da je hitna pomoć dobijala novac za 200–250 leševa mesečno. Ako uzmemo da je standardna tarifa bila 1500 zlota, to je značilo 300–375 hiljada zlota mesečno i 3,6–4,5 miliona godišnje. S obzirom na odnose unutar hitne pomoći, moglo se izračunati da je po raspodeli, svaki učesnik mogao zaraditi nekoliko dodatnih plata svakog meseca.
Za dodatne informacije vratili smo se platišama, tj. pogrebnim firmama. Razmišljali smo ovako: ako su u hitnoj pomoći trgovali gotovo svi, a njihov apetit bio nezasitan, dinamičan rast cena leševa morao je učiniti naše saveznike od onih od kojih je sve počelo. Potpomognuta pohlepom, cena mita za informaciju nije mogla rasti u beskonačnost, jer je firma morala tu sumu sakriti u cenu sahrane. U poljskim uslovima granica za porodicu koja organizuje sahranu često je bila pogrebna pomoć iz ZUS-a plus mali dodatak iz sopstvenog džepa. Lako je bilo izračunati da, kada se od pomoći od oko 4000 zlota oduzme 1500 zlota za mito, ostaje vrlo malo za sahranu. Firmama su se našle u zamci: pohlepni „derioci” ili „skupljači kože”, kako su ih nazivali pogrebnici, nisu marili za njihov posao, a na tržište su ulazile nove firme koje su tražile klijente.
Pogrebnu firmu je bilo lako osnovati bez velikog kapitala: nije bila potrebna koncesija ili dozvola, a većina dobavljača (kovčega, urni, pokrova i slično) davala je robu na kredit. Tržište je bilo pretrpano, a firme su nastajale iz postojećih – što je sposoban radnik, čim bi naučio know-how vlasnika, osnivao svoju firmu. Tada bi brzo shvatio da tradicionalne metode povećanja prodaje – na primer reklama – u pogrebnoj industriji slabo funkcionišu. Dugoročno, one mogu pomoći u izgradnji brenda, čije će ime u očaju nakon smrti voljene osobe porodica možda zapamtiti, ali taj mehanizam retko pobedi sugestiju lekara hitne pomoći ili bolničke sestre koji su prisutni u kritičnom trenutku. Kao rezultat toga, novi na tržištu su dolazili u ruke „skupljača kože”, podižući već ionako visoke cene. U dobro shvaćenom interesu gotovo svih pogrebnih firmi bilo je rušenje spirale mita, a mi novinari mogli smo im pomoći u tome.
Pogrebna industrija je – suprotno očekivanjima – vrlo raznolika. Ljudi koji u njoj rade ne nedostaje im distanciranosti prema konačnim stvarima. Tu možete upoznati čoveka koji se predstavlja kao sicilijanski mafijaš, sa motom: „ne ubijamo žene i decu, ostalo je dozvoljeno”. Tu je i dugogodišnji gastarbajter, koji je skupljao novac u Americi radeći u krematorijumu, a po povratku u Poljsku otvorio uspešnu firmu, nudeći bliskima oproštaj od umrlih uz spektakl svetla i zvuka u udobnim salama sa Dolby Surround sistemom. Tu je i ljubiteljka egzotičnih putovanja, koja je umesto mita neko vreme zaposlenima u hitnoj pomoći plaćala izlete u zamenu za leševe. Tu su i reprezentativac Poljske u rvanju sa političkim ambicijama, neostvareni umetnik, plavokosa lepotica u omiljenoj ružičastoj boji i more čudaka. Jedan od njih, ljubitelj tanatopraksije (hemijskog očuvanja tela od raspadanja), na prvom sastanku nas je pozvao da pogledamo njegovu kolekciju fotografija dečjih leševa koje je, zajedno sa sinom, pripremao za sahranu – ubrizgavajući im odgovarajuće soli u arterije.
Jedan od njih bio je enigma za nas. Zvao se, recimo, Janek Kowalski, ali su ga svi u industriji zvali „Marianna”. Pitali smo jednom šefa firme, gde je Marianna nekad radio kao grobar, zašto ga tako zovu.
Rekao sam mu toliko puta da pazi, jer zadnja vrata na kolima su pokvarena! – odgovorio je, crveneći se u licu, i nastavio priču.
Ukratko: sredinom devedesetih godina, grobar Marianna u raspadnutom volkswagenu, prilagođenom za pogrebne zadatke, sat i po pre sahrane trebao je da preuzme telo starije žene iz bolničke mrtvačnice u centru Łódźa. Telo je stavio na specijalna kolica u kabini i krenuo ka groblju. Kada je stigao, otkrio je da su zadnja vrata otvorena, a leš je nestao. Marianna je shvatio gde je napravio grešku i brzo se vratio u grad. Pre nego što je stigao nazad, prolaznici i drugi vozači su već primetili telo na ulici, misleći da je žrtva nesreće. Pozvali su policiju i hitnu pomoć. Naš sagovornik se dobro seća koliko je trebalo da ubedi policajce i tim hitne pomoći da se vrate u bazu, jer grobar nije uspeo da obavi zadatak, a porodica preminule već dugo čeka u kapeli. Pokojnicu su zvali Marianna.
Jedan od ključnih likova u pogrebnoj industriji i trgovini leševima sastao se s nama u ulazu na mojoj omiljenoj ulici u centru Łódźa – Wólczańskoj. Isto onoj gde je Marianna ispala iz raspalog volkswagena.
Wólczańska je arhetip svih ulica u srcu mog grada. Danju čudno prazna, kao da su joj odvedeni svi stanovnici. Noću počinje da živi, postaje ulica Napulja. Posebno leti, naročito u avgustu, narandžasta svetlost lampi daje iluziju sigurnosti, a vazduh je prijatan, kao zasićen prljavštinom i toplinom. Stanovnici preplavljuju trotoare, ulaze, otvorene prozore, svestan da treba iskoristiti trenutak trijumfa nad ovom prostorijom pre nego što ponovo zavladaju dva velika neprijatelja – dnevno svetlo i jesenja hladnoća. Prvi oduzima tajanstvenost, osvetljava lica sa neobičnim ožiljcima, mrlje na nošenim pantalonama i pozadinu sa prljavim ulazima nekada prelepih zgrada. Ponovo sa svakim pogledom prolaznika govori: „Izgubili ste”. Hladnoća je podmukla. Iz dana u dan, crvena linija na prašnjavom termometru polako smanjuje opseg prisilne slobode koju mogu uživati samo gubitnici. Tera ih u ulaze, stepeništa, zatim u prostor ograničen vratima, gde se miris kuvanog kupusa meša sa duvanskim dimom i jučerašnjim dahom, konačno u narkotičnu, plavu bezdanu četrdeset-inčnog HD ekrana.
Ali sada, u avgustovskoj napuljskoj večeri 2001. godine, Wólczańska živi, krv cirkuliše, i tramvaj zvoni. Stanovnici gube oprez zaslepljeni svetlom izloga prepunih prodavnica alkoholnih pića, gde alhemija marketinga još uvek ne funkcioniše, a važna su samo dva opipljiva fakta – cena i snaga.
Ulazimo kroz kapiju, kucamo na vrata i nakon nekoliko trenutaka, oslonjeni o ogradu u mračnom hodniku, upijamo vesti iz industrije. Zapravo iz dve industrije povezane pupčanom vrpcom kroz koju svakog meseca u samom Lodžu teče 300–375 hiljada zlota.
Vlodžimierz Sumera, koji je osamdesetih godina, dok je bio student Akademije likovnih umetnosti, dodatno zarađivao kao bolničar u hitnoj pomoći, podelio je sa nama još jednu priču koja dobro ilustruje uspeh koji ga je zadesio početkom ludih devedesetih, kada se, zajedno sa tadašnjim partnerom, našao na pravom mestu u pravo vreme. On je započeo trgovinu leševima u Lodžu.
Porodice preminulih su satima čekale kod kuće da stigne vozilo komunalnog preduzeća i odveze telo u hladnjaču. Vremena su se menjala i pomislio sam da tu ima mesta za moj biznis – citirali smo ga u “Lovcima na kože”. Napustio je hitnu pomoć i 1991. godine osnovao firmu “Charon”. – Kupio sam kombi, podelio vizitke po hitnoj pomoći. Rekao sam im da me zovu kada bude potrebno prevoziti telo. Situacija je brzo izmakla kontroli – nismo mogli da postignemo sve narudžbine. U početku su me zvali iz hitne pomoći kao prijatelja. Ja sam im se oduživao, ali ne novcem, već votkom. Sanduke votke sam nosio u hitnu pomoć.
Sumera je morao negde da prevozi desetine tela, a pošto su tada jedine hladnjače za čuvanje leševa (izuzev raspadajućeg državnog Komunalnog preduzeća) bile u bolnicama, dogovorio se sa sivom eminencijom Vojnomedicinske akademije, Jackom Tomalskim, zvanim Pukovnik. Tomalski je, inače, zarađivao na pranju i oblačenju leševa, bio je laborant na obdukcijama i šef bolničkog prosektorijuma. Sredio je sa upravom bolnice da “Charon” može koristiti njihovu hladnjaču. Sumera je postavio sto sa telefonom u ćošak i dežurao naizmenično sa svojim partnerom. Dežurstva su se svodila na primanje poziva iz hitne pomoći i slanje kombija po tela. Leševi su stizali u hladnjaču, a Tomalski ih je prao i oblačio za potrebe pogrebnih preduzeća koja su tada nicala kao pečurke posle kiše. Posle nekoliko meseci, Sumera i njegovi ljudi, zajedno sa Pukovnikom, od samih prevoza leševa živeli su kao kraljevi.
– Trpali smo gomile novca u torbe i nismo znali na šta još da ga potrošimo – sećao se likovni umetnik. – A noću je bilo dosadno, samo s vremena na vreme primimo poziv i pošaljemo prevoz.
Neki mladi momci iz “Charona”, uprkos neprijatnom okruženju prosektorijuma, našli su specifičan način zabave: naručivali su prostitutke iz raznih agencija. Devojke su se navikle na pružanje usluga pored obdukcijskih stolova, neke čak i previše. Jednom prilikom, dok je jedan od zaposlenih iz “Charona” bio zauzet, vozilo agencije je stiglo, a kada se vratio, zatekao je golu prostitutku kako leži na obdukcijskom stolu.
– Šta radiš? – upitao je.
– Kako šta? Sunčam se – odgovorila je devojka, pokazujući na UV lampu.
„Pokušavali smo nekako da investiramo i iskoristimo taj novac. Leševa je bilo toliko da smo sami počeli da organizujemo sahrane. Zaposlili smo ljude, lepo ih obukli, kupili elegantna vozila. Moja želja je bila da napravim firmu koja izgleda kao bombonjera. Delično smo uspeli – pričao je vlasnik “Charona”. – Ali tada bivši prijatelji iz hitne pomoći više nisu bili prijatelji. Kada se pojavio novac, postali su poslovni partneri.” „Prvi nismo platili – tvrdio je Sumera. – Kada je konkurencija počela da plaća, ponudio sam momcima nešto za hitnu pomoć: televizor, neki krevet, ćebe. Rekli su: samo gotovina. Tako sam nadmašio konkurenciju. I leš je brzo postao koža, tj. roba za prodaju. Dobra i tražena roba.”
Sumera smo tražili nekoliko nedelja. Tokom jedne decenije stekao je bogatstvo i izgubio ga. Upao je u probleme: nekoliko meseci ranije neko je pucao na njega. Dugo je hodao sporednim ulicama i izbegavao nepoznate ljude. Ipak, nije mogao da se odvoji od industrije. Nedugo pre našeg susreta još je vodio firmu “Non Omnis Moriar” (njegov partner iz te firme je mnogo godina kasnije postao senator). Firma je plaćala hitnoj pomoći za leševe, ali ovog puta – prema našim informacijama – nije bilo reči o zaradi, već o tome da konkurencija ponovo nadmaši cenu i… gubi. Kao što sam spomenuo, u drugoj polovini 2001. godine obaranje visoko postavljenih cena mita bilo je u interesu gotovo svih, a među velikim ribama bile su firme koje su na taj način pokušavale da unište konkurenciju. Prema našim saznanjima, “Non Omnis Moriar” je radila po nalogu jedne od njih.
Trgovina informacijama o smrtnim slučajevima, u kombinaciji sa opadajućom stopom smrtnosti stanovnika grada (devedesetih godina sa oko dvanaest hiljada na manje od deset hiljada smrtnih slučajeva godišnje) i blizu stotinu pogrebnih preduzeća (1998. godine), izazvala je višegodišnju borbu za opstanak. Situaciju je dodatno pogoršao brzi razvoj firme H. Skrzydlewska, koja je formalno pripadala matrijarhu porodice, Heleni Skrzydlewskiej, ali je u praksi već dugo vodio njen sin. Firma je prvobitno poslovala u cvetnoj industriji, ali je tokom nekoliko godina Witold Skrzydlewski postao dominantan i u pogrebnoj industriji. Dovoljno je reći da je 2000. godine organizovao preko tri i po hiljade sahrana godišnje, dok je druga po redu firma “Klepsydra”, koja je potekla iz Komunalnog preduzeća, godišnje imala samo oko hiljadu narudžbina.
Milioner Skrzydlewski, crnokos i krupnog lica, uvek u crnoj kožnoj jakni i crnoj košulji raskopčanoj do vrata, ispod koje je ponekad virio zlatni lanac, oduvek je izgledao kao mešavina italijanskog i ruskog biznismena. Teško je reći da li je to bilo slučajno ili svesna stilizacija. Njegov zaštitni znak bile su džepovi puni novčanica – izbegavao je banke kad god je mogao.
Njegova tajna uspeha bila je poslovni instinkt i beskompromisni karakter. Takođe, prisustvo u bolnicama i – što je u industriji bilo poznato svima – masovna kupovina leševa od hitne pomoći. Uz to je imao dva aduta koje niko od konkurencije nije imao. Prvi je bila vešta politička igra – Skrzydlewski, iako nikada nije bio član nijedne partije, godinama je bio odbornik Unije za slobodu, koja je vladala Lodžom. Sa crnim humorom na sednicama gradskog veća, uživao je u simpatijama mnogih lokalnih političara, što mu sigurno nije škodilo u poslu. „I tako ću vas sve sahraniti!” – voleo je da dobacuje kao šalu u hodnicima opštine. Brzo je postao prepoznatljiv u Lodžu, a u medijima se dosledno predstavljao kao šaljivdžija, jednostavan čovek pomalo nesnalažljiv u političkim krugovima.
Januar 1996. godine. U studio popularnog radija “Manhattan” u Lodžu ulazi gost. U pozadini svira pesma “Satisfaction”.
– Danas je naš Rolling Stone Witold Skrzydlewski. Odbornik, a u civilu pogrebnik – predstavljaju ga voditelji satirično-političke emisije „Bec uja u čelo”. – Koliko žena zapošljavate u svojoj firmi?
– Šezdeset devojaka, većina zgodnih.
– Ne zapošljavate udovice, razvedene žene i udate?
– Više volimo devojke. Ako je devojka lepa, klijent ne gleda da li će dobiti manje ili više uvenulu ružu. Gleda samo devojku.
Na sledeće pitanje: „Zašto mu je potrebna politika?”, Skrzydlewski postaje malo ozbiljniji.
– Politika je politika, ali u gradskom veću se okupljaju pravi ljudski problemi, kao što su smeće, siromaštvo, nezaposlenost, i treba pokušati da ih rešimo. Posle izlaska, neki mogu biti komunisti, drugi desničari, i mogu se čak i posvađati. Ali u lokalnoj samoupravi bi trebali da ostave partijske knjižice u garderobi. Kada su me ljudi izabrali, dao sam sebi reč da se neću prodati, i odlučio sam da nekako vratim taj dug.
Istovremeno je rasla moć odbornika: godinama je imao monopol na prodaju pogrebnih usluga u svim opštinskim kancelarijama za matične knjige, gde građani dolaze po umrlice svojih bližnjih. Zanimljivo je da su „informativni punktovi” njegove firme u kancelarijama izgledali kao ostala šalterska mesta. Tako je klijent mogao da zameni Skrzydlewskijevu radnicu za službenicu koja savetuje o sahrani. Gradska uprava se branila tvrdnjom da je 1996. godine za „reklamu” u matičnoj kancelariji raspisan konkurs na koji je svako mogao da se prijavi. Zahvaljujući pobedi na drugom tenderu, H. Skrzydlewska je takođe imala ekskluzivno pravo na tzv. socijalne sahrane – sahrane neosiguranih lica, čiji troškovi padaju na teret gradskih centara za socijalnu pomoć.
Drugi izuzetan adut Skrzydlewskog bile su odlične veze firme sa Katoličkom crkvom, razvijene još u vreme komunizma. H. Skrzydlewska je imala cvećare odmah pored kapija mnogih grobalja u Lodžu, a za šefa firme – što on nikada nije krio – vrata biskupske rezidencije su uvek bila otvorena. Dugogodišnja simbioza pružala je prostor za nagađanja, pa čak i fantazije. Iako je lider firme mnogo puta bio predmet publikacija u lokalnoj štampi, samo dva puta se usudio da sažme istoriju preduzeća.
Skoro godinu dana nakon izbijanja afere, u lodžanskom popodnevnom listu “Express Ilustrowany”, Skrzydlewski je pozirao za fotografije sa majkom i ostatkom porodice, ali u dvostranom tekstu nije bilo ni reči o počecima saradnje porodice Skrzydlewski sa Crkvom. Ništa o tome nećemo saznati ni iz švedsko-britanskog filma „Necrobusiness”, koji je nastao nekoliko godina kasnije, a u kojem je Skrzydlewski bio glavni junak.
U martu 2000. godine, antiklerikalni i ne baš ugledni nedeljnik „Fakty i Mity”, navodno se oslanjajući na materijale komunističke Službe bezbednosti, napisao je da je u vreme komunizma firma Skrzydlewski bila zapravo investicija trojice prominentnih biskupa lodžanske kurije, koji su prihode od njenog poslovanja koristili za razne ekstravagancije, uključujući luksuzne automobile.
Nakon objavljivanja teksta “Janosik u mantiji”, kurija i sama Helena Skrzydlewska su tužili nedeljnik za klevetu i narušavanje ugleda. Pobijedili su: sud je zaključio da su informacije lažne, a časopis je morao da uplati 8 hiljada zlota na Caritas. Kontroverze je izazvala činjenica da u jednom postupku sud nije dozvolio saslušanje ključnog svedoka lista, Grzegorza Piotrowskog – bivšeg oficira Službe bezbednosti, ubicu sveštenika Jerzego Popiełuszka i saradnika „Fakty i Mity”, koji se u komunističkoj službi bavio špijuniranjem sveštenstva. Sudija je smatrao da svedok „može otkriti operativne informacije [prikupljene od strane tajne službe – nap. aut.], što bi bilo protivno Zakonu o zaštiti tajnih informacija”.
Spekulacije časopisa su prekinute presudom, ali simbioza Skrzidlevskog sa Crkvom bila je činjenica. Godine 1999, Skrzidlevski je uložio dvanaest hiljada cveća koje je njegova firma dostavila za poljski oltar u podlodžskom Loviču, gde je tada obožavani papa Jovan Pavle II služio misu tokom svoje hodočašća. Godinu dana kasnije, saradnja firme H. Skrzidlevska sa Lodžskom nadbiskupijom rezultirala je potpisivanjem bezpresedanske ugovora. Kurija je odlučila da na deset katoličkih grobalja u Lodžu (što praktično znači većina nekropola u ovom gradu) firma Skrzidlevskog ima ekskluzivno pravo na prenos sanduka iz kapela do grobova. „Ranije su to radili radnici uprave grobalja, ali imamo dobra iskustva sa firmom ‘H. Skrzidlevska’, pa smo to poverili njima. Ako se pokaže da smo pogrešili, tražićemo drugo rešenje,” objasnio je reporteru „Dziennika Łódzkiego” sveštenik Andrzej Dombrovski.
Nije teško pogoditi da je ugovor izazvao bes konkurencije – jedanaest firmi je bezuspešno protestovalo protiv novih pravila. Vođa rivala Skrzidlevskog bio je njegov stari poznanik iz prosekture bolnice Vojne medicinske akademije, gde je Skrzidlevski neko vreme takođe koristio hladnjače i učio zanat pogrebnih usluga od iskusnijeg kolege, Jacka Tomalskog.
Sumera je s nostalgijom sećao se starih vremena saradnje sa Tomalskim. „Jacek je bio toliko vešt u poslu, da su govorili o njemu s poštovanjem, ‘mogao je da jede kajganu iznad nogu’ – pričao je Sumera u našem izveštaju, misleći naravno na sekcioni sto sa lešom na njemu. – Da je bio razborit, danas bi bio bogat, ali trošio je novac jednako lako kao što ga je zarađivao. Kada se pukovnik, kako su ga zvali, provodio u Kaskadi [najotmeniji lokal u Lodžu u vreme komunizma – napomena autora], svi gosti su pili o njegovom trošku. Na Jackovom četrdesetom rođendanu slavila je cela pogrebna industrija i pola hitne pomoći.”
Tomalski je i dalje oblačio tela po nalogu pogrebnih firmi, praktično kontrolisao jednu od njih (firmu Primus), a njegova supruga počela je raditi u hitnoj pomoći. Sve to, plus veze u industriji, davalo mu je neophodne adute. Međutim, kako je tvrdio Sumera, problem pukovnika nije bio toliko u karakteru rasipnika, koliko u nedostatku preduzetničkog duha. Gubio je, iako se osećao kao prirodni lider industrije.
U novembru 1998. godine okupio je oko sebe manje pogrebne firme i nakon glasanja zamenio Skrzidlevskog na mestu predsednika Udruženja pogrebnih preduzetnika. Skoro odmah zatim, pokušao je izbaciti Skrzidlevskog iz udruženja zbog neplaćanja članarine. Preduzetnik je preduhitrio ovaj potez i napustio sastanak. „Zajedničkim snagama moramo im se suprotstaviti, jer ugrožavaju opstanak drugih firmi,” nije okolišao predsednik Tomalski u članku Polowanie na rekina u „Expressu Ilustrowanem” i podneo prijavu Uredu za zaštitu konkurencije i potrošača zbog navodnih monopolističkih praksi Skrzidlevskog, koji je navodno ograničavao „pristup drugim subjektima tržištu pogrebnih usluga.” Od tada je često (među ostalim u medijima) govorio da Skrzidlevski zapravo onemogućava rad slobodnog tržišta pogrebnih usluga u Lodžu.
U ovoj borbi nema jasnih dobrih i loših strana. Udruženje – kako je tvrdio Tomalski u medijima – ujedinjavalo je firme između ostalog pod sloganom održavanja visokih etičkih standarda, ali pogled na listu članova udruženja mogao bi prosečnog lekara ili bolničara nasmejati do suza. Pored opštepoštovanog starine lodžskih pogrebnih preduzetnika, bila je tu i firma Crna Ruža, jedna od lidera trgovine kožama, kao i firma H. poznata po finansiranju stranih odmora za radnike hitne pomoći u zamenu za kože. Međutim, takvo je bilo celo to tržište, i skoro svi su u nekom trenutku sarađivali sa hitnom pomoći.
Eskalacija sukoba je napredovala iz meseca u mesec. U firmi starine lodžskih pogrebnika, Ščepana Mašlakieviča, neko je razbio prozore, izgorelo je sedište jedne manje firme, druga firma je izgubila pogrebno vozilo zbog podmetnutog požara. U skladištu Skrzidlevskih, misteriozni porast temperature skuvao je deo cveća, a dve nedelje kasnije, nepoznati počinitelj je okrenuo dugme u drugom smeru – sledeće biljke su se smrzle.
U decembru 1998. godine stanovnici jednog dela grada pronašli su u poštanskim sandučićima letak: „Lodžsko udruženje pogrebnih preduzetnika upozorava stanovnike Lodža na nepoštenu konkurenciju pogrebnih firmi Anubis, Crna Ruža, Epitafium, Hades, H. Skrzidlevska, Non Omnis Moriar, Styks. Ekipe hitne pomoći bave se akvizicijom pogrebnih usluga. Ekipe hitne pomoći naplaćuju za svaku prijavu smrti 1000 zlota. Taj iznos je zatim uključen u trošak sahrane i vi ga plaćate. Nemojte se dati nagovoriti!” Uprkos informacijama koje su kasnije prenosili neki mediji, u letku nije bilo reči o ubijanju pacijenata – o tome su tada znali samo ubice i njihovi bliski saradnici. Dalje su navedeni telefonski brojevi lekara koji su bili na platnom spisku navedenih firmi. Na letku je bio naveden Tomalski (uključujući njegov privatni broj), ali pukovnik je kategorički negirao da je on ili neko iz njegovog udruženja autor pisma. Štaviše, bio je uveren da je letak napisao Skrzidlevski, da bi posvađao firme povezane sa udruženjem sa hitnom pomoći, i samo zbog kamuflaže je naveo ime svoje firme. Naravno, odbornik je takođe negirao. Kada su se novine zainteresovale za slučaj misterioznog letka, portparolka lodžske policije Jadwiga Kosiak, umesto da obavesti da su vlasti preuzele slučaj akvizicije, savetovala je da se letak zanemari: „Ako dobijemo takav anonimni letak, jedino razumno rešenje je da ga bacimo u smeće,” izjavila je za „Express Ilustrowany” 9. decembra 1998. godine.
Bez obzira ko je napisao letak, svaki takav signal – a kroz godine ih je bilo mnogo – sa strane policije i drugih državnih organa, učvršćivao je ekipe hitne pomoći i njihove partnere iz pogrebne industrije u osećaju nekažnjivosti.
Megane u plamenu, Požar i konkurencija? – 28. septembra 1999. godine, novine su izvestile o događaju koji se dogodio prethodne noći u jednom blokovskom naselju u Lodžu. „Požar je izbio neposredno pre ponoći. Goreo je parkirani Renault Megane u ulici Skupiona u Lodžu. Svedoci su videli trojicu mladih, sportskih muškaraca.” „Nepoznati počinioci postavili su i zapalili plastični kontejner sa zapaljivom supstancom na krovu parkiranog Renault Megane u ulici Skupiona. Zbog eksplozije, automobil je izgoreo. Šteta – 30 hiljada zlota.”
Na ovaj način Jacek Tomalski je izgubio novi automobil. Kada smo mu, nepunih dve godine kasnije, pokucali na vrata, bio je besan – upravo je primio pismo o pravosnažnom obustavljanju istrage, a policija naravno nije pronašla piromane. Odmah nas je pozvao unutra i izvukao iz radnog stola gomilu debelih fascikli.
U prizemnom, izuzetno skromno uređenom stanu M-3, dočekao nas je slomljen čovek. Izgubio je automobil i vodio je bitku sa Skrzydlewskim, koju je gubio na svim frontovima. Agencija za zaštitu konkurencije obustavila je postupak, smatrajući da firma nije prekršila zakon, a Skrzydlewski je tužio Tomalskog zbog povrede ličnih prava. Sve je počelo kada je predsednik udruženja dao izjavu za jedan od listova: „Gospodin Witold je odbornik i koristi svoje veze za reklamiranje pogrebnih usluga u svim matičnim uredima u Łódźu,“ rekao je Jacek Tomalski novinaru, za što je sud, utvrdivši da Skrzydlewski legalno posluje u matičnim uredima, naložio Pułkowniku da plati 6.000 zlotih. Bilo je još nekoliko izjava u ime udruženja, u kojima je predsednik optuživao H. Skrzydlewsku za nepoštenu konkurenciju, a potentat je podizao krivične i građanske tužbe – sve je izgubio.
Istovremeno, Jacek Tomalski je dobio obaveštenje o obustavljanju drugog postupka – ovog puta u tužilaštvu. Više od dve godine, njegov kućni telefon je neprestano zvonio, a nepoznati pozivalac je pretio Pułkowniku i njegovoj porodici: ženi i jedanaestogodišnjoj kćeri. Tomalski je promenio broj, ali problem se vratio. „Odseći ćemo tvom mužu glavu i igrati fudbal s njom,“ čula je njegova žena, dok je on dobijao pretnje poput: „Napravit ćemo kurvu od tvoje kćeri“ i „Ako se ne okaneš hitne pomoći, ubićemo te.“ Pułkownik nam je pokazivao listinge telefonskih poziva koje je zatražio od operatera. Na njima su, između ostalog, bila i pozivi iz sedišta firme H. Skrzydlewska. Tomalski je sve to izjavio tokom ispitivanja. Tužilaštvo, kojem je prijavio pretnje, obustavilo je postupak jer istražitelji nisu mogli da utvrde ko je zvao i pretio.
Poslednji udarac stigao je sa najmanje očekivane strane – Pułkownik je otpušten iz prosekture bolnice WAM. Celo vreme je verovao da je iza te odluke stajao Skrzydlewski, ali naravno, organi gonjenja nisu potvrdili njegove sumnje. Pułkownik je bio senka samog sebe. Zapostavljen i rezigniran, uveren u svoju nemoć u neravnopravnoj borbi sa Golijatom, teško je oboleo od srca, dobio dijabetes i uprkos svojim četrdeset sedam godina, izgledao je kao starac. Nakon paljenja automobila, plašio se da će počinioci doći i do njegovog stana. Zaključavao je sve prozore, ali ipak bi se budio noću sa strahom.
Istovremeno, bio je riznica znanja o vezama hitne pomoći i dispečera sa pogrebnim zavodima. Pošto nije imao šta da izgubi, pričao nam je o njima u detalje. O velikoj kući i sopstvenoj pekari, koju je, kako je tvrdio, izgradio za novac zarađen od trgovine kožama čuveni dispečer pod nadimkom Cukier, o carstvu koje je izgradio jedan od organizatora tog posla početkom devedesetih, dispečer Tomasz Szreder.
Pułkownik je bio i jedna od prvih osoba koje su upozoravale na očigledne – barem se nama tako činilo – opasnosti povezane sa trgovinom kožama.
Pravi i ogromni novac danas u hitnoj pomoći dolazi od smrti, a ne od spasavanja života. Ljudi umiru, zarađujemo, žive, ne zarađujemo. Gde to može voditi? Ne znam, ali znam gde već vodi.
Tomalski je posegao za još jednom fasciklom, ovog puta sa pažljivo sakupljenim novinskim isečcima o pogrebnoj industriji i hitnoj pomoći. „Lekar hitne pomoći iz Łódźa je procenio da je muškarac umro prirodnom smrću. Tek anonimni dojavljivač obavestio je policiju da je taj čovek bio pretučen na smrt,“ izvestila je „Gazeta Łódzka“ 29. septembra 2000. godine, nepunih godinu dana pre našeg razgovora.
Ukratko: kada je mesec dana ranije na dvorištu pronađeno telo šezdesetčetvorogodišnjeg stanara zgrade u centru Łódźa, lekar koji je stigao na mesto događaja utvrdio je smrt „iz prirodnih uzroka“. To je učinio uprkos tome što je muškarac imao „opsežne modrice na licu, slomljena četiri rebra, smrskanu butnu kost i zgnječene testise“. Slučaj je izašao na videlo jer je dan pre planirane sahrane policiju nazvao anonimni dojavljivač, rekavši da je preminuli bio žrtva ubistva. Ispostavilo se da je počinilac bio dvadesetdevetogodišnji sin preminulog. Lekar hitne pomoći tvrdio je da se ne seća pregleda ovog pokojnika. Autori članka nisu povezali grešku sa trgovinom kožama, ali Tomalski je to odmah učinio.
Znam koji je tim stigao. Naravno, primaju novac od pogrebnih zavoda. Da lekar nije isključio „umešanost trećih lica“, sumnjajući na ubistvo, kože ne bi bilo, jer bi na mesto događaja stigao tužilac. Ovako su svi zadovoljni: tim zaradi, porodica prikrije ubistvo – zaključio je Pułkownik, potvrđujući naše informacije o mogućim propustima u otkrivanju zločina.
S Jackom Tomalskim smo razgovarali nekoliko puta tokom leta 2001. godine. Sledeći dogovoreni sastanak nije se dogodio upravo zbog zločina. Ispostavilo se da je Pułkownik, stjeran u ćošak, planirao ubistvo Witolda Skrzydlewskog.
Odlučio je da me uništi i pretvorio je moj život u pakao – rekao je Tomalski. Smatrao je da u svetu u kojem, kako je tvrdio, „vlada kurvinluk i lopovluk“, mora to učiniti da bi pobedio ili barem ne izgubio.
Radio je to kako je znao, a nije znao nikako. Nije imao poznanstva u striktno kriminalnom svetu, pa je obilazio ljude iz branše i pričao im da traži plaćenog ubicu. Kasnije je govorio: „Među poznanicima sam počeo govoriti da Skrzydlewskog treba srediti, da mora nestati s ovog sveta, jer ću inače uvek imati probleme. Moja porodica i moja kćerka će uvek biti ugrožene. Mnogim ljudima sam to pričao, uopšte se nisam krio s tim. Svi su se slagali sa mnom. […] Pričali su da ih je i njih zastrašivao. […] Među poznanicima sam počeo raspitivati, da li imaju kontakte s osobama koje bi preuzele ubistvo Witolda. Bio sam toliko odlučan da je informacija o potrazi za ubicom postala opšte poznata u okruženju.“
Zadatak se pokazao lakim čak i za poljsku policiju, jer je Tomalski, u svojoj odlučnosti, bio naivan kao dete. Jednog julskog dana javio se čovek koji je predložio sastanak u pogrebnom zavodu gde je radila Tomalskijeva supruga. Tridesetogodišnji muškarac, pozivajući se na Tomalskijeve reči među prijateljima, rekao je da je posrednik – uzimaće deset procenata naknade za ubistvo. Ostatak bi trebalo dogovoriti sa ubicom. Ubica se javio nedelju dana kasnije i predstavio se kao Jurek, nakon čega je izneo cenu – 100 hiljada zlota. Tomalski, koji odavno nije video toliko novca, ponudio je 30 hiljada. Do pregovora je došlo u crvenoj alfi romeo na parkingu ispred tržnog centra M1 na izlazu iz Lođa prema glavnom gradu. Prema Tomalskijevim iskazima: „Rekao mi je da isključim telefon. Ponovo me pitao da li sam i dalje zainteresovan za zločin. Još jednom sam potvrdio. Hteo sam da izvedem ubistvo Vitolda Skridlevskog. Počeli smo da se cenjkamo o novcu“.
Dogovorili su se na 50 hiljada u dve jednake rate: prva pre ubistva, druga nakon njega. Čak ni Jurkovo pitanje, na koji način da likvidira Skridlevskog – da li kao insceniran nesrećni slučaj ili smrtonosnim hicem, nije izazvalo sumnju kod Tomalskog. Tomalski je samo odmahnuo rukom, rekavši da je bitno da Skridlevski nestane iz njegovog života. U međuvremenu, Pułkownik je pripremao alibi – na dan ubistva trebao je biti u bolnici – i skupljao novac. Prvu ratu za Jurka skupio je iz štednje, a ženi je rekao da želi investirati u privatnu forenzičku ustanovu. Drugom ratom planirao je – kako je kasnije izjavio – da pozajmi od poznanika pogrebnika. Da ne bi izazvao sumnju, rekao im je da je novac za lečenje zuba njegove žene. Skridlevski je trebao biti ubijen u sredu, 5. septembra 2001. godine, kada bi u ranim večernjim satima izlazio iz gradske uprave nakon sednice gradskog veća.
Godinama kasnije, Jurek, u slengu PPP (policajac pod prikrivanjem) poznat kao „Zwierzak“, otkrivao je detalje operacije hvatanja Tomalskog u knjizi o svom radu, koju su napisali Mateusz Baczyński i Janusz Schwertner: „Posle prvog sastanka sa gospodinom Jackom, vratio sam se u Varšavu i sastao sa svojim covermanom (policijski komandant operacije sa kojim undercover agent ima kontakt). Rekao sam mu: ‘Ovo je sranje, ne posao. Jurišimo pogrešnog čoveka. Naš čovek je maltretiran od strane loših ljudi, prete njegovoj ćerki, spalili su mu automobil, a mi ga još hoćemo strpati u zatvor’. Bio sam besan. Ispričao sam komandantu ceo tok sastanka. Da on traži ubicu jer ne vidi drugo rešenje. Svuda je tražio pomoć i svi su ga odbili. I da mu nije do novca, već do vlastite sigurnosti. Coverman me je saslušao i rekao: ‘Jebi ga, šteta za čoveka’. ‘Jebi ga, šteta’ – složio sam se. – Ali postoji namera da se naruči ubistvo. Ne možemo odustati jer nam je žao čoveka’”.
U dogovoru sa covermanom odlučili su da daju Tomalskom šansu i pokušaju ga odvratiti od te ideje. Plan je bio jednostavan: pre nego što uključim snimanje, otvoreno ću porazgovarati sa gospodinom Jackom. Pokušaću ga uveriti da postoje drugi načini da zaštiti sebe i svoju porodicu nego naručivanje ubistva svog mučitelja. Naravno, sve bi bilo van protokola. Sastali smo se u 15 časova, a snimanje sam uključio pola sata kasnije. […] Popili smo kafu i pričali o nevažnim stvarima. Na kraju sam mu rekao: ‘Gospodine Jacke, možda bih mogao da vam pomognem na neki drugi način, a ne na način na koji vi želite’. Rekao sam mu da u potpunosti razumem njegovu situaciju i da bih se verovatno na njegovom mestu ponašao isto. ‘Ali vi radite u prosekturi, svakodnevno ste u kontaktu sa smrću. Ipak, vi mu niste dali život, pa možda ne bi trebalo da mu ga oduzimate mojim rukama, zar ne?’. Navijao sam mu priču i verovatno bio prvi plaćeni ubica koji se poziva na savest svog naručioca. Sugerisao sam mu druga rešenja. Ali on je bio tvrdoglav, fiksiran. Nije bilo šanse da ga ubedim da promeni mišljenje. Ušli smo u auto, uključio sam tehniku i priznao mi je sve”.
Da li je Zwierzak govorio istinu, zna samo on. Sigurno je da je Tomalski na parkingu ispred centra M1 na kraju dao Jurku avans u koverti. Trenutak kasnije, Pułkownik, zabeležen svim okolnim kamerama, sedeo je u policijskom automobilu.
Proces je jedva preživeo. Suđenje je odlagano nekoliko puta zbog potrebe da se optuženom pruži medicinska pomoć, jednom ga je iz suda odvezla hitna pomoć. Kada je konačno mogao da govori, priznao je krivicu i izvinio se nedosuđenoj žrtvi. Tvrdio je da mu je jedino bilo stalo do bezbednosti njegove porodice. Nekoliko svedoka – među kojima i dugogodišnja stvarna šefica kompanije H. – potvrdilo je da u njihovom krugu vlada mišljenje da iza uznemiravanja Tomalskog stoji Skridlevski. Sud je ipak, smatrajući da je optuženi delovao iz „finansijskih motiva“ i sa „motivicijom koja zaslužuje posebno osudu“, osudio Tomalskog na dvanaest godina zatvora. Apelacioni sud je potvrdio presudu. Nekolicina novinara (među njima Baczyński i Schwertner) kasnije su s pravom isticali da je teza presude apsurdna, jer Skridlevski ni na koji način nije mogao biti finansijski konkurent Tomalskom. Štaviše, lično mogu potvrditi jedan od argumenata Pułkownika, koji je pred sudom tvrdio da je skoro do trenutka „angažovanja Jurka“ tražio pomoć u identifikaciji počinilaca uništenja automobila i autora pretnji među oficirima CBŚ. Tokom jednog od naših susreta sa Tomalskim doslovno smo se mimoišli na vratima sa poznatim nam oficirima, sa kojima je bio dogovoren razgovor na tu temu.
Skridlevski nije bio zadovoljan presudom u slučaju Tomalskog. Sugerirao je da je siromašni Pułkownik došao do 50 hiljada zahvaljujući zajedničkom naporu konkurentskih pogrebnih firmi. Nikada to nije potvrđeno.
Tomalski čak ni nakon presude nije našao mir. Dok je bio u ćeliji, navodno je pokušavao da naruči ubistvo Skridlevskog. Pogrebnog magnata obavestili su suzatvorenici Tomalskog, koji je jednog od njih zamolio da „za 25 hiljada zlota angažuje Rusa“ da ubije milionera. Tužilac je poverovao zatvorenicima i optužio Tomalskog za novo naručivanje ubistva, ali na sudu se slučaj raspao – jedan od glavnih svedoka optužbe priznao je da ga je drugi zatvorenik nagovarao na lažno svedočenje protiv Tomalskog. Ovog puta, Pułkownik je oslobođen.
Bio je kod kuće na pauzi od izdržavanja kazne kada ga je ponovo izdalo srce. Preminuo je u junu 2009. godine, četiri godine pre nego što je trebalo da izađe iz zatvora. Nekoliko godina ranije, Witold Skridlevski je rekao novinarima koji su pripremali film “Necrobusiness”: „Ja sam kao medved. Spor, težak i mogu dugo da spavam. Ali ako probudite takvog medveda pre vremena iz zimskog sna, on će biti vrlo ljut.”
