Te zime 2020. godine, tata je ve\u0107 bio te\u0161ko bolestan \u2013 godinama se borio s hroni\u010dnom opstruktivnom bole\u0161\u0107u plu\u0107a, a prethodno je operisao karcinom grla. Njegovo zdravlje bilo je krhko, svaki udisaj bio je borba, ali on nije odustajao. Bio je borac, uvek spreman da se nasmeje, da nas zagrli, da nam ispri\u010da neku pri\u010du ili napravi pala\u010dinke koje nikada ne\u0107u zaboraviti. Njegova snaga nas je sve dr\u017eala na okupu \u2013 mamu Slavicu, Milanu i mene.<\/p>\n\n\n\n
Tog jutra, oko 5 sati, probudila sam se iz nemirnog sna jer sam \u010dula mamine prigu\u0161ene jecaje. Tata je le\u017eao u krevetu, lica pepeljasto sivog, dok su mu grudi jedva podrhtavale od napora da udahne. \u201eJedva di\u0161e, Jovana,\u201c pro\u0161aputala je mama, dr\u017ee\u0107i telefon u rukama. Brzo je pozvala Slu\u017ebu hitne medicinske pomo\u0107i, glasom koji je podrhtavao od straha. \u201eMolim vas, do\u0111ite odmah, moj mu\u017e se gu\u0161i, jedva di\u0161e!\u201c rekla je. Ekipa je stigla za nekoliko minuta, pregledali su ga i dali terapiju. \u201eTrebalo bi da mu bude bolje sada,\u201c rekao je doktor, dok je skupljao svoje stvari. Samo su oti\u0161li, ostavljaju\u0107i nas s nadom koja je brzo po\u010dela da bledi. Tata je na trenutak izgledao malo bolje, bar je tako delovalo. <\/p>\n\n\n\n
Vreme je prolazilo ali tati nije bilo bolje. Naprotiv, svaki minut koji je prolazio \u010dinio je njegovo stanje gorim. Oko 7 sati ujutru, mama je ponovo zvala hitnu pomo\u0107. Videla sam je kako stoji u uglu sobe, dr\u017ee\u0107i telefon uz uvo, dok su joj suze klizile niz lice. \u201eMolim vas, do\u0111ite, nije mu bolje, jo\u0161 uvek jedva di\u0161e,\u201c preklinjala je. S druge strane linije, \u010dula sam hladan glas: \u201eIzmerite mu pritisak, pa nam javite.\u201c Mama je odmahnula glavom, o\u010dajna. \u201eNemamo mera\u010d pritiska, nemamo kako to da uradimo!\u201c rekla je. Niko nije do\u0161ao. Tata je le\u017eao na krevetu, a svaki njegov udisaj bio je kao tihi krik za pomo\u0107. Njegove o\u010di, uvek tako tople i pune \u017eivota, sada su bile zamagljene, kao da polako nestaje iz svog tela. Nisam mogla da podnesem taj prizor \u2013 moj tata, moj div, postao je tako krhak, a ja nisam mogla ni\u0161ta da uradim.<\/p>\n\n\n\n
Do 14 sati, stanje se menjalo, \u010das je bio bolje, \u010das je te\u0161ko disao. Mama je zvala tre\u0107i put. \u201eMolim vas, do\u0111ite, moj mu\u017e umire!\u201c molila je u slu\u0161alicu. Lekar s druge strane pitao je ponovo za pritisak, kao da nije \u010duo na\u0161e molbe. \u201eNemamo mera\u010d, nemamo kako da izmerimo pritisak!\u201c odgovorila je mama, glasom koji je pucketao od o\u010daja. \u201eOnda ga dovedite,\u201c rekao je lekar, kao da je to bilo najnormalnije re\u0161enje. \u201eKako da ga dovedemo?! On jedva di\u0161e, ne mo\u017ee ni da ustane, a mi ne mo\u017eemo da ga nosimo!\u201c obja\u0161njavala je mama. Molila je, preklinjala, ali ni\u0161ta. Niko nije do\u0161ao. Svaka sekunda \u010dekanja bila je kao ve\u010dnost. Se\u0107am se kako sam kle\u010dala pored tatinog kreveta, dr\u017ee\u0107i njegovu ruku, dok su mi suze kapale na njegove prste. \u201eTata, molim te, izdr\u017ei,\u201c \u0161aputala sam, ali on je samo tiho stenjao, bore\u0107i se za svaki udisaj.<\/p>\n\n\n\n
U 17:30, stanje mog tate se rapidno pogor\u0161alo. Lice mu je totalno promenilo boju, a on je po\u010deo da gubi svest. Uzela sam telefon i pozvala hitnu pomo\u0107 poslednji put. \u201eMoj tata se gu\u0161i, umire, molim vas, do\u0111ite odmah!\u201c vrisnula sam, ne mare\u0107i vi\u0161e za ni\u0161ta. Glas s druge strane poku\u0161avao je da me smiri. Kom\u0161ija koji je u medjuvremenu do\u0161ao uzeo je slu\u0161alicu i obja\u0161njavao situaciju. kona\u010dno je se sa druge strane \u010dulo: \u201eDolazimo.\u201c Ali bilo je prekasno. Kada su stigli u 17:58 sati, tata je ve\u0107 prestao da di\u0161e. Se\u0107am se tog trenutka kao da je u usporenom snimku \u2013 lekar je kleknuo pored tate i zapo\u010deo reanimaciju, ali bilo je kasno. Ekipa je brzo napustila stan, bez i jedne re\u010di. Ni sau\u010de\u0161\u0107e nisu izjavili.<\/p>\n\n\n\n
Tata je jo\u0161 uvek bio topao, ali njegove o\u010di, koje su me uvek gledale s toliko ljubavi, sada su bile zatvorene \u2013 zauvek. Shvatila sam u tom trenutku da vi\u0161e nikada ne\u0107u \u010duti njegov glas, nikada ne\u0107u \u010duti kako me zove \u201e\u0107ero\u201c dok mi stavlja tanjir s pala\u010dinkama ispred nosa. Moj svet se sru\u0161io. Kle\u010dala sam pored njega, dr\u017ee\u0107i njegovu ruku, dok su mi suze kapale na njegove prste. \u201eTata, molim te, ostani,\u201c jecala sam, ali on nije \u010duo. Ti\u0161ina je progutala sve \u2013 njegov smeh, njegove pri\u010de, njegov dah. U tom trenutku, dok sam gledala kako moj tata nestaje, znala sam da je sistem koji je trebalo da ga spase zapravo onaj koji ga je ubio. Ostale smo mama, Milana i ja, same u ku\u0107i koja je odjednom postala ogromna i prazna, s bolom koji je nemogu\u0107e opisati.<\/p>\n\n\n\n
Nemar koji se ne mo\u017ee oprostiti<\/strong><\/p>\n\n\n\n Ovo nije bila nesre\u0107a. Ovo je bio nemar \u2013 \u010dist, surov nemar koji je ko\u0161tao mog tatu \u017eivota. U bilo kojoj iole normalnoj zemlji, ovakav propust ne bi pro\u0161ao bez posledica. U zemljama gde zdravstveni sistem funkcioni\u0161e, gde lekari shvataju te\u017einu svog poziva, tata bi bio preba\u010den u bolnicu ve\u0107 nakon prvog poziva u 5 sati ujutru. Njegovo stanje \u2013 hroni\u010dna bolest plu\u0107a, ote\u017eano disanje \u2013 bilo je jasno upozorenje da je u \u017eivotnoj opasnosti. U Nema\u010dkoj ili \u0160vedskoj, lekar bi odmah prepoznao ozbiljnost situacije, poslao ekipu s odgovaraju\u0107om opremom. U Australiji postoji sistem nezavisnih istraga za svaki smrtni ishod u vezi s medicinskim propustom \u2013 porodice dobijaju transparentan proces, a lekari snose odgovornost. U Velikoj Britaniji, Nacionalna zdravstvena slu\u017eba ima stroge protokole: ako pacijent pokazuje znake ozbiljnog stanja, ekipa se \u0161alje odmah, a ako lekar propusti da prepozna hitnost, suo\u010dava se s ozbiljnim posledicama, uklju\u010duju\u0107i suspenziju i sudske postupke.<\/p>\n\n\n\n Ali ne u Srbiji. Ovde je moj tata postao broj u statistici, jo\u0161 jedna \u017ertva sistema koji vi\u0161e \u0161titi svoje lekare nego pacijente. Lekar koji je tri puta ignorisao na\u0161e o\u010dajni\u010dke pozive, koji nije prepoznao simptome sr\u010danog popu\u0161tanja, koji je rekao \u201edovedite ga\u201c umesto da po\u0161alje ekipu \u2013 taj lekar i dalje radi, nesmetano. A sve to omogu\u0107ava pravni vakuum koji traje godinama jer ministar zdravlja nije ispunio svoju zakonsku obavezu. \u010clanom 83, stav 4 Zakona o zdravstvenoj za\u0161titi propisano je da ministar donese propis o na\u010dinu i organizaciji rada hitne pomo\u0107i, uklju\u010duju\u0107i protokole, u roku od 18 meseci od usvajanja zakona 2019. godine. Pro\u0161lo je \u0161est godina, a taj propis ne postoji. U tom pravnom vakuumu stvoren je sistem neodgovornosti gde niko ne snosi posledice \u2013 ni lekari, ni institucije. \u010clan 62 istog zakona nala\u017ee zdravstvenim ustanovama da pru\u017ee hitnu pomo\u0107 \u201eu skladu sa zakonom\u201c, ali taj pojam nije primenjiv jer podzakonski akti nikada nisu doneti. U Srbiji, Lekarska komora nije tu da \u0161titi pacijente \u2013 ona je tu da \u0161titi svoje \u010dlanove, \u010dak i kada njihovi propusti ubijaju. Prema podacima nevladinih organizacija, u Srbiji hiljade porodica godi\u0161nje ostane bez pravde zbog medicinskog nemara, a ve\u0107ina slu\u010dajeva nikada ne do\u0111e ni do suda. Kako je mogu\u0107e da \u010dovek koji jedva di\u0161e, koji se gu\u0161i, bude ostavljen da umre kod ku\u0107e jer porodica \u201enema mera\u010d pritiska\u201c? Kako je mogu\u0107e da lekar ne prepozna hitnost situacije, \u010dak i ako su resursi ograni\u010deni? Pandemija nije izgovor \u2013 pandemija je razlog vi\u0161e da se lekari bore za svaki \u017eivot, posebno za one najugro\u017eenije poput mog tate. Ali u Srbiji, gde je odgovornost re\u010d koja ne postoji, \u017eivoti poput tatinog se zaboravljaju, a porodice ostaju da nose bol same.<\/p>\n\n\n\n Borba za pravdu uz Pokret \u201ePravo na \u017eivot \u2013 Meri\u201c<\/strong><\/p>\n\n\n\n Nismo mogle da prihvatimo da je tata umro jer niko nije do\u0161ao na vreme. Znala sam da moramo da potra\u017eimo odgovornost. Lekar koji je tog dana bio na du\u017enosti, koji je ignorisao na\u0161e o\u010dajni\u010dke pozive, morao je da odgovara. Podnele smo predlog za pokretanje disciplinskog postupka pred Lekarskom komorom Srbije, u nadi da \u0107e pravda bar donekle ubla\u017eiti na\u0161 bol. Ali taj put nije bio lak \u2013 bio je pun prepreka koje same nikada ne bismo pre\u0161le. Klju\u010dnu ulogu u toj borbi odigrao je Pokret \u201ePravo na \u017eivot \u2013 Meri\u201c. Oni nisu bili samo podr\u0161ka \u2013 oni su bili na\u0161 oslonac u svakom smislu. Prikupili su svu potrebnu dokumentaciju, od medicinskih izve\u0161taja do svedo\u010denja, sastavili \u017ealbu koja je kasnije usvojena od strane Vrhovnog suda \u010dasti, i obezbedili advokata koji je zastupao na\u0161 slu\u010daj. Bez njih, ne bismo imale snage ni znanja da se izborimo s birokratskim lavirintom koji je trebalo da nam donese pravdu.<\/p>\n\n\n\n U po\u010detku je sve delovalo beznade\u017eno. Sud \u010dasti Regionalne lekarske komore Vojvodine doneo je re\u0161enje da je na\u0161 predlog neosnovan. <\/p>\n\n\n\n Rekli su da lekar nije prekr\u0161io pravila, da je postupio u skladu s protokolima, iako su priznali da je tog dana Slu\u017eba hitne medicinske pomo\u0107i bila preoptere\u0107ena zbog pandemije. U njihovom obrazlo\u017eenju, \u010dula sam izgovore: da nismo mogle da izmerimo pritisak, da mama nije rekla da je kovid pozitivna. Kao da je to bilo opravdanje za nemar! Bila sam besna. Kako mogu da ka\u017eu da je \u201eneosnovano\u201c kada je moj tata umro \u010dekaju\u0107i pomo\u0107 koja nije stigla? Ali zahvaljuju\u0107i Pokretu \u201eMeri\u201c, nismo odustale \u2013 oni su sastavili \u017ealbu i ulo\u017eili je Vrhovnom sudu \u010dasti.<\/p>\n\n\n\n Na\u0161a upornost i njihova pomo\u0107 su se isplatili. Nakon \u017ealbe, Vrhovni sud \u010dasti je priznao da postoje osnovi za postupak, i predmet je vra\u0107en Regionalnoj lekarskoj komori. Kona\u010dno, 18. novembra 2022. godine, Sud \u010dasti doneo je presudu: lekar je progla\u0161en odgovornim. Utvr\u0111eno je da nije prepoznao simptome sr\u010danog popu\u0161tanja, iako su ga mama, Milana i ja, zajedno s medicinskom sestrom, upozoravale na tatinu kriti\u010dnu situaciju. Nije iza\u0161ao na teren, nije pru\u017eio hitnu pomo\u0107 koja je bila neophodna. Sud je verovao na\u0161im iskazima i iskazima kom\u0161ije Igora, koji je svedo\u010dio o na\u0161em o\u010daju tog dana. Kazna? Javna opomena. Samo to \u2013 re\u010di na papiru. Iako je to bila blaga kazna, mi smo bile zadovoljne \u2013 ne jer smo \u017eelele osvetu, ve\u0107 jer smo \u017eelele da neko kona\u010dno ka\u017ee da postoji odgovornost, da tatin \u017eivot nije pro\u0161ao nezapa\u017eeno.<\/p>\n\n\n\n![\"\"](\"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-content\/uploads\/2025\/04\/Resenje-LKV-odbacaj.png\")
<\/figure>\n\n\n\n