{"id":2558,"date":"2025-04-19T09:04:24","date_gmt":"2025-04-19T07:04:24","guid":{"rendered":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/?p=2558"},"modified":"2025-05-03T18:09:33","modified_gmt":"2025-05-03T16:09:33","slug":"meri-borba-koja-traje","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/2025\/04\/19\/meri-borba-koja-traje\/","title":{"rendered":"MERI \u2013 borba koja traje"},"content":{"rendered":"\n

MERI – UVODNA RE\u010c<\/strong><\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

Ova pri\u010da nije fikcija. Nije roman. Nije dramatizacija. Nije poku\u0161aj da se bol preradi u knji\u017eevnost.<\/p>\n\n\n\n


Ona je svedo\u010danstvo.<\/p>\n\n\n\n


Svedo\u010danstvo o jednom pozivu koji je ostao bez odgovora.<\/p>\n\n\n\n


O jednoj \u017eeni koja je volela drvo, porodicu, jednostavan \u017eivot. O Meriti Bekirovski \u2014 i o ti\u0161ini koja ju je odnela.
Merita nije bila poznata javnosti. Ali bila je poznata meni. Na\u0161em detetu. Onima koji su s njom delili svakodnevicu.
Bila je majka. Supruga. Prijatelj. Zanatlija. Srce na\u0161e ku\u0107e.<\/p>\n\n\n\n


I nije smela da umre onako kako je umrla.
Ne u zemlji sa lekarima. Sa ustanovama. Sa brojevima hitne pomo\u0107i.<\/p>\n\n\n\n


Ova pri\u010da je moj poku\u0161aj da ne zaboravim. I da ne dozvolim da se zaboravi. Da se ne zaboravi kako izgleda kad sistem ne odgovori. Kad se linija prekine. Kad \u017eivot visi o obe\u0107anju koje nikad ne stigne.<\/p>\n\n\n\n


Mo\u017eda nisam pisac. Nisam lekar. Niti politi\u010dar. Ali znam \u0161ta zna\u010di gledati voljenu osobu kako bledi,
dok ti u u\u0161ima odzvanja automatizovani glas s druge strane linije:
\u201eMolimo sa\u010dekajte\u2026\u201c<\/p>\n\n\n\n


Zato ovo nije samo moja pri\u010da. Ovo je pri\u010da svih nas. Jer svako od nas, kad zatreba pomo\u0107, postaje jednako ranjiv.
Jednako zavisan od sistema.<\/p>\n\n\n\n


Ova knjiga je pri\u010da o \u0107utanju \u2014 i o glasu koji je odlu\u010dio da vi\u0161e ne \u0107uti. O tome kako se bol pretvara u borbu.
Kako iz smrti mo\u017ee da se rodi pokret. I kako je iz gubitka nastalo ne\u0161to \u0161to se zove: Meri \u2014 pravo na \u017eivot.<\/p>\n\n\n\n


Ova pri\u010da je i dokument.
I optu\u017enica.
I opomena.
Ne tra\u017ei osvetu.
Tra\u017ei samo \u2014 da se to vi\u0161e nikome ne dogodi.<\/p>\n\n\n\n


U svakom redu ove knjige nalazi se jedno ime: Merita.
Ona koja vi\u0161e ne govori.
Zato ja pi\u0161em.<\/p>\n\n\n\n

(Pro\u010ditajte i prvu pri\u010du iz serijala<\/a><\/strong>, o Stevanu Tomi\u010di\u0107u, \u010doveku koji je izgubio \u017eivot jer pomo\u0107 nije stigla na vreme) <\/p>\n\n\n\n

Zemlja u ti\u0161ini<\/em><\/strong><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Mart 2020. Svet je ve\u0107 bio na kolenima. Virus koji niko nije video, a svi su ga ose\u0107ali, tiho se uvla\u010dio u svakodnevicu. Po\u010delo je s vestima iz Kine, zatim Italije. A onda \u2014 Beograd. Novi Sad. Ni\u0161.
\u0160estog marta potvr\u0111en je prvi slu\u010daj u Srbiji. Ba\u010dka Topola. Jedan \u010dovek. Jedna re\u010denica ministra zdravlja. I jedan \u017eivot koji vi\u0161e nikada ne\u0107e biti isti. Ni njegov. Ni moj. Ni hiljada drugih. Samo \u0161to mi to tada jo\u0161 nismo znali.
Petnaestog marta progla\u0161eno je vanredno stanje. Re\u010di iz ud\u017ebenika istorije postale su svakodnevne: policijski \u010das, maske, prazne ulice, redovi ispred apoteka. Strah u o\u010dima. \u0106utanje na hodnicima. Ljudi su se sklanjali jedni od drugih kao da i pogled prenosi zarazu.<\/p>\n\n\n\n


Zemlja je utonula u ti\u0161inu. Ne onu mirnu ve\u010dernju \u2014 ve\u0107 gustu, te\u0161ku, kao vazduh pred oluju. U toj ti\u0161ini nije bio samo virus. Bilo je odsustva. Sigurnosti. Odgovora. Sistema.<\/p>\n\n\n\n


\u0160est meseci ranije ponovo sam pokrenuo privatni posao. Radionicu. Drvo, alat, miris lepka i \u0161perplo\u010de. Vratio sam se svojoj staroj ljubavi \u2014 stolariji. Po\u010deli smo da pravimo planove. Merita, moja supruga, bila je drvni tehni\u010dar. Cilj nam je bio da, \u010dim posao stane na noge, i ona
krene da radi sa mnom. Prvi put posle mnogo godina javila se prava nada. Nismo pravili samo name\u0161taj. Pravili smo budu\u0107nost.<\/p>\n\n\n\n


Na\u0161 sin \u0110ole je 10. marta napunio pet godina. Bio je premali da razume \u0161ta zna\u010di \u201evanredno stanje\u201c, ali dovoljno osetljiv da vidi strah u o\u010dima odraslih. I da ga upije. Danima sam mu obja\u0161njavao za\u0161to ne mo\u017ee napolje, za\u0161to baka ne dolazi, za\u0161to vi\u0161e ni\u0161ta nije kao pre.
U me\u0111uvremenu, zdravstvene ustanove postale su tvr\u0111ave. Lekari \u2014 heroji, ali nedostupni. Pozivi su zvonili. Odgovori nisu stizali.
U toj ti\u0161ini nije po\u010dela samo pandemija. Po\u010dela je pri\u010da o jednoj smrti. I o svemu \u0161to je bilo posle nje.
Iza zatvorenih vrata, dok se zemlja gu\u0161ila u strahu, jedan \u017eivot je polako klizio iz ruku.
A ubrzo \u2014 i mnogi drugi.
Za neke, pomo\u0107 nikada nije stigla.<\/p>\n\n\n\n

S druge strane ti\u0161ine<\/em><\/strong><\/p>\n\n\n\n

Ve\u010de pre toga gledao sam \u201eHotel Balkan\u201c. Merita i \u0110ole spavali su pored mene. Posle filma, ustao sam i oti\u0161ao do toaleta. Pogledao sam je \u2013 spavala je otvorenih usta, nekako \u010dudno. Zadr\u017eao sam pogled. Misao mi je pro\u0161la kroz glavu: \u201eIzgleda kao da je mrtva.\u201c Poku\u0161ao sam da je odbacim, ali takve misli ostaju zauvek \u2013 ne zato \u0161to si u pravu, ve\u0107 zato \u0161to telo zna pre uma.<\/p>\n\n\n\n

Te no\u0107i sam kasno legao, posle pono\u0107i. Ujutru me probudila, kao svakog Uskrsa: \u201eHristos vaskrse.\u201c Bio je 19. aprila 2020. Miris kafe \u0161irio se ku\u0107om, \u0110ole je tr\u010dkarao. Seli smo na kafu \u2013 na\u0161 ritual, ti\u0161ina pre dana. \u0160alili smo se o koroni, kao da \u0107e sve pro\u0107i. Bilo je lako verovati u to.<\/p>\n\n\n\n

Oko jedanaest sam spremao doru\u010dak, Merita je raspremala ku\u0107u, a \u0110ole nas snimao. Imam te snimke \u2013 na jednom se smeje i ma\u0161e mu. Delovali smo kao obi\u010dna, sre\u0107na porodica. Zamesili smo poga\u010du.<\/p>\n\n\n\n