{"id":2691,"date":"2025-04-26T19:55:07","date_gmt":"2025-04-26T17:55:07","guid":{"rendered":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/?p=2691"},"modified":"2025-05-03T18:09:16","modified_gmt":"2025-05-03T16:09:16","slug":"posle-19h-zivot-nema-pravo-na-pomoc","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/2025\/04\/26\/posle-19h-zivot-nema-pravo-na-pomoc\/","title":{"rendered":"Posle 19h \u2014 \u017eivot nema pravo na pomo\u0107"},"content":{"rendered":"\n

Moj tata, Marinko Rudakov<\/strong>, ro\u0111en je 24. januara 1955. godine u Bogati\u0107u.<\/p>\n\n\n\n

Bio je \u010dovek starog kova \u2014 od re\u010di, od rada, od po\u0161tenja. Nije znao da odbije kad ga neko zamoli. Bio je tu \u2014 kad kom\u0161iji pukne cev, kad neko treba da ise\u010de grede za ku\u0107u, kad neko nema prevoz pa ga treba povesti u grad. Radio je i kad drugi odmaraju, pomagao i kad ga niko nije molio. Bio je temelj na\u0161e ku\u0107e i oslonac svakome ko ga je znao.<\/p>\n\n\n\n

Ako postoji re\u010d koja opisuje dostojanstvo \u2013 zvala se Marinko.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

<\/h1>\n\n\n\n

\u010covek koji je pomagao svima, a ostao bez pomo\u0107i<\/h2>\n\n\n\n

Ali kad je on zatrebao pomo\u0107 \u2014 nije je dobio.<\/p>\n\n\n\n

Kada se sru\u0161io u no\u0107i, kada se borio za dah i \u017eivot, sistem koji je decenijama pla\u0107ao, okrenuo mu je le\u0111a. Dok smo mi \u0107erke zvale, molile, obja\u0161njavale da ne mo\u017eemo same da ga prenesemo, da se trese, da se bori \u2014 rekli su nam da ih ne zovemo vi\u0161e. Rekli su da ne dolaze no\u0107u. Da se “sna\u0111emo”. Da je sneg. Da nije do njih.<\/p>\n\n\n\n

A nama \u2014 nama je dr\u017eava, umesto pomo\u0107i, lupila \u0161amar.<\/p>\n\n\n\n

\u0160amar ti\u0161ine. \u0160amar \u0107utanja koje odzvanja kroz zatvorena vrata ordinacija i hladnih kancelarija. \u0160amar ignorisanja, iza kog se kriju oni \u0161to su se zakleli da poma\u017eu \u2014 a sad se skrivaju iza pozicija mo\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Ovo je pri\u010da o zemlji u kojoj pomo\u0107 zavisi od doba dana, raspolo\u017eenja dispe\u010dera i toga koliko si glasan.<\/p>\n\n\n\n

Ovo je pri\u010da o \u010doveku koji je ceo \u017eivot bio tu za druge. A kada je pao \u2014 nije bilo nikog da ga podigne.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

U\u010ditelj \u017eivota<\/h2>\n\n\n\n

Zvali su ga Marinko Rus. Bio je jedini majstor cirkularista u celoj Ma\u010dvi i Sremu. Njegove ruke su bile tvrde, od dasaka i ma\u0161ine, ali ne\u017ene kad nas je budio za \u0161kolu. Imao je taj svoj kamion\u010di\u0107 pun alata i gra\u0111e, i vozio je od sela do sela \u2014 po letnjoj pra\u0161ini i po zimskom ledu \u2014 nikada nije kasnio. Za druge je bio majstor. Za nas \u2014 heroj.<\/p>\n\n\n\n

Moj tata nije bio obrazovan \u010dovek u \u0161kolskom smislu. Ali \u017eivot je u\u010dio kao knjigu. I nama je tu knjigu stalno otvarao. U\u010dio nas je da budemo po\u0161tene, vredne i da nikad ne okre\u0107emo glavu kad nekome treba pomo\u0107.<\/p>\n\n\n\n

Govorio je:<\/p>\n\n\n\n

“Po\u0161tenje nije posao \u2014 to je du\u017enost. Ako ga izgubi\u0161, d\u017eaba sve \u0161to ima\u0161.”<\/p>\n\n\n\n

Se\u0107am se jedne zime, imala sam mo\u017eda sedam godina. Sneg je bio do kolena, nismo i\u0161le u \u0161kolu, a tata je do\u0161ao ranije sa terena jer mu je otkazao posao u nekom selu kod \u0160apca. Umesto da odmara, uzeo je sekiru i lopatu i po\u010deo da \u010disti sneg po kom\u0161iluku. Nas dve, moja sestra i ja, gledamo ga kroz prozor.<\/p>\n\n\n\n

Ka\u017ee mama:<\/p>\n\n\n\n

“Ajde devojke, pomozite tati, nemoj samo da gledate.”<\/p>\n\n\n\n

Obukle smo one debele kape i rukavice koje su uvek mirisale na drvo i lepak, i iza\u0161le napolje.<\/p>\n\n\n\n

Tata je tada stao, oslonio se na lopatu, pogledao nas i rekao:<\/p>\n\n\n\n

“Vidite, ovako se stvara po\u0161tovanje. Ne re\u010dima, nego rukama. Ovaj sneg ne\u0107e vas ni\u010demu nau\u010diti ako ga za vas drugi o\u010diste.”<\/p>\n\n\n\n

Tog dana nismo samo \u010distile sneg. Nau\u010dile smo da ne biramo lak\u0161i put. Da po\u0161tujemo rad. I da se ne stidimo da budemo skromne.<\/p>\n\n\n\n

Uve\u010de, dok smo se su\u0161ile pored pe\u0107i, sestra je pitala:<\/p>\n\n\n\n

“Tata, jel tebe bole ruke kad ceo dan radi\u0161?”<\/p>\n\n\n\n

A on joj je odgovorio:<\/p>\n\n\n\n

“Bole, \u0107ero. Ali to je dobar bol. To je bol koji zna\u0161 za\u0161to si ga zaradio.”<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

No\u0107 kada je po\u010dela ti\u0161ina<\/h1>\n\n\n\n

Bila je to obi\u010dna zimska no\u0107 u Glu\u0161cima, 9. januara 2024. godine.<\/p>\n\n\n\n

Sneg je tiho prekrivao dvori\u0161ta, a hladno\u0107a se uvla\u010dila pod prozore. U ku\u0107i je vladala toplina porodi\u010dne ve\u010deri. Deca su bila u pid\u017eamama, smejala se i igrala, dok se ve\u010dera kr\u010dkala na \u0161poretu. Televizor je tiho emitovao vesti koje niko nije slu\u0161ao.<\/p>\n\n\n\n

Tata je sedeo u svojoj omiljenoj fotelji, umoran ali zadovoljan, gledaju\u0107i unuke kako se igraju. Njegovo prisustvo donosilo je mir i sigurnost.<\/p>\n\n\n\n

Nakon ve\u010dere, deca su se umirila. Poljubila sam ih za laku no\u0107 i smestila u krevet, obe\u0107av\u0161i da \u0107e deda sutra praviti njihove omiljene pala\u010dinke.<\/p>\n\n\n\n

Nakon \u0161to su zaspali, ostala sam s tatom u dnevnoj sobi.<\/p>\n\n\n\n

U jednom trenutku, rekao je tiho:<\/p>\n\n\n\n

“Ne\u0161to me \u010dudno probada…” \u2014 pokazuju\u0107i rukom prema desnoj strani stomaka.<\/p>\n\n\n\n

Pogled mu je bio zamagljen, lice sivo, znoj mu je izbijao iz \u010dela.<\/p>\n\n\n\n

Pomogla sam mu da legne. Dala mu tabletu protiv bolova. Pokrila ga.<\/p>\n\n\n\n

Sedela sam pored kreveta, poku\u0161avaju\u0107i da ostanem smirena.<\/p>\n\n\n\n

U sebi sam mislila da je samo trenutni bol. Da \u0107e pro\u0107i. Da \u0107emo ujutru pri\u010dati o tome kako nas je upla\u0161io.<\/p>\n\n\n\n

Ali bol se vremenom poja\u010davala.<\/p>\n\n\n\n

U jednom trenutku poku\u0161ao je da ustane. Izgubio je ravnote\u017eu i pao, udariv\u0161i glavom o pod.<\/p>\n\n\n\n

Krv. Ti\u0161ina. I strah.<\/p>\n\n\n\n

Znate li onaj ose\u0107aj kad ste dete, a ne\u0161to se pokvari, ne\u0161to se desi, a odraslih nema?<\/p>\n\n\n\n

Pa se pitate \u2014 \u0161ta sad? Kome da se obratim?<\/p>\n\n\n\n

E, tako sam se ja ose\u0107ala te no\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Samo \u0161to vi\u0161e nisam bila dete.<\/p>\n\n\n\n

I nije bila igra\u010dka pokvarena, ve\u0107 \u010dovek. Moj otac.<\/p>\n\n\n\n

A odraslih koji bi pomogli \u2014 nije bilo.<\/p>\n\n\n\n

Samo sam ja ostala. I moj strah.<\/p>\n\n\n\n

Tata je le\u017eao na podu, krv mu je kapala niz slepoo\u010dnicu. Disao je te\u0161ko, u prekidima.<\/p>\n\n\n\n

“Ne\u0161to mi nije dobro, \u0107eri…” rekao je.<\/p>\n\n\n\n

A meni su ruke drhtale. Noge klecale.<\/p>\n\n\n\n

Zvala sam Hitnu pomo\u0107. Vapila. Obja\u0161njavala.<\/p>\n\n\n\n

Govore\u0107i da sam sama, da nema prevoza, da ne mogu da ga podignem, da je te\u017eak \u010dovek i da mi otac umire.<\/p>\n\n\n\n

S druge strane \u2014 hladno\u0107a. Ravnodu\u0161nost.<\/p>\n\n\n\n

“\u0160ta ho\u0107ete? Nema saniteta. Ne vozimo no\u0107u. Sa\u010dekajte jutro.”<\/p>\n\n\n\n

Sa\u010dekajte jutro.<\/p>\n\n\n\n

Kao da bol ima raspored.<\/p>\n\n\n\n

Kao da smrt zna kad sme da do\u0111e.<\/p>\n\n\n\n

Poku\u0161avala sam da ih urazumim. Da ih vratim u moju stvarnost. <\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n

U sobu gde \u010dovek umire pred o\u010dima svoje \u0107erke.<\/p>\n\n\n\n

Ali oni su ve\u0107 bili u svojoj \u2014 za\u0161ti\u0107eni pravilnicima, zaklonjeni \u0161alterima, sigurni u svojoj neodgovornosti.<\/p>\n\n\n\n

I tako sam ostala \u2014 sama.<\/p>\n\n\n\n

S ocem koji gubi snagu. I decom koje spavaju, nesvesne da im se svet ru\u0161i.<\/p>\n\n\n\n

Sedela sam na podu. Gledala ga kako se trese, kako poku\u0161ava ne\u0161to da ka\u017ee, a ne uspeva.<\/p>\n\n\n\n

Pokrila sam ga jo\u0161 jednom.<\/p>\n\n\n\n

Namestila mu jastuk.<\/p>\n\n\n\n

Dr\u017eala ga za ruku \u2014 kao da \u0107e mu moj dlan dati snagu koju sistem nije hteo.<\/p>\n\n\n\n

A u meni je sve vri\u0161talo.<\/p>\n\n\n\n

Bespomo\u0107nost me davila.<\/p>\n\n\n\n

Kao da se zajedno sa njim gu\u0161im.<\/p>\n\n\n\n

Trenuci koji se ne zaboravljaju<\/h1>\n\n\n\n

Znate li \u0161ta je poni\u017eenje?<\/p>\n\n\n\n

To nije uvreda na ulici. To nije kada ti neko ka\u017ee ne\u0161to ru\u017eno.<\/p>\n\n\n\n

Poni\u017eenje<\/strong> je kada gleda\u0161 svog oca kako umire \u2014 a oni koji su pla\u0107eni da poma\u017eu, odbijaju i da krenu.<\/p>\n\n\n\n

Poni\u017eenje je kada ti ka\u017eu:<\/p>\n\n\n\n

\n

\u201eMi ne izlazimo posle sedam.\u201c<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n

Poni\u017eenje je kada ti srce puca \u2014 a oni ti ka\u017eu da sa\u010deka\u0161 jutro.<\/p>\n\n\n\n

Poni\u017eenje je kada podigne\u0161 slu\u0161alicu \u2014 i niko se ne javi. Ili jo\u0161 gore \u2014 jave se da te odbiju.<\/p>\n\n\n\n

Ne, to nije ti\u0161ina.<\/p>\n\n\n\n

Ti\u0161ina zna da bude blaga.<\/p>\n\n\n\n

Ovo nije bila ti\u0161ina.<\/p>\n\n\n\n

Ovo je bila ravnodu\u0161nost.<\/p>\n\n\n\n

Be\u0161\u0107utna. Okrutna. Sistematska.<\/p>\n\n\n\n

Sedela sam na podu pored njega. Krv mu je curila iz glave. Srce mu je stajalo.<\/p>\n\n\n\n

A ja sam samo disala \u2014 za oboje. I plakala \u2014 bez suza.<\/p>\n\n\n\n

Nisam imala luksuz da se slomim. Nisam imala pravo da pani\u010dim. Jer niko drugi nije ostao.<\/p>\n\n\n\n

I ne \u2014 nismo tra\u017eili \u010dudo.<\/p>\n\n\n\n

Nismo tra\u017eili da spasu \u017eivot koji mo\u017eda vi\u0161e nije mogao da se spasi.<\/p>\n\n\n\n

Tra\u017eili smo ne\u0161to drugo.<\/p>\n\n\n\n

Dostojanstvo.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Da neko poku\u0161a.<\/p>\n\n\n\n

Da neko do\u0111e.<\/p>\n\n\n\n

Da neko bar vidi.<\/p>\n\n\n\n

A dobili smo \u0107utanje. I jednu poruku, te\u017eu od svih:<\/p>\n\n\n\n

\n

\u201eNisi vredan dolaska.\u201c<\/p>\n<\/blockquote>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Jutro bez pravde<\/h1>\n\n\n\n

La\u017e na papiru. \u0106utanje u sistemu.<\/p>\n\n\n\n

Jutro je svanulo \u2014 ali pomo\u0107i nije bilo.<\/p>\n\n\n\n

Par kilometara od Doma zdravlja, telo mog oca i dalje je le\u017ealo tamo gde je izdahnuo.<\/p>\n\n\n\n

Bez pregleda. Bez potvrde. Bez dolaska onih koji su prethodne no\u0107i rekli: \u201eSa\u010dekajte jutro.\u201c<\/p>\n\n\n\n

To jutro je do\u0161lo.<\/p>\n\n\n\n

Ali oni \u2014 nisu.<\/p>\n\n\n\n

To jutro je do\u0161lo.<\/p>\n\n\n\n

Ali niko \u2014 niko \u2014 nije do\u0161ao.<\/p>\n\n\n\n

Tata je umro u dva sata. A mi smo \u010dekali.<\/p>\n\n\n\n

Satima. Naivno, ljudski \u2014 veruju\u0107i da \u0107e ipak neko do\u0107i.<\/p>\n\n\n\n

Da \u0107e se neko makar sa\u017ealiti.<\/p>\n\n\n\n

Da negde, iza tih zatvorenih vrata, postoji neko ko ne\u0107e dozvoliti da \u010dovek ostane mrtav i zaboravljen.<\/p>\n\n\n\n

Svaki novi sat donosio je novu nadu \u2014 i novu ranu.<\/p>\n\n\n\n

Kada sistem ubije drugi put<\/h1>\n\n\n\n

Bio je 17 \u010dasova kada sam u\u0161la u Dom zdravlja Bogati\u0107, da prijavim smrt.<\/p>\n\n\n\n

\u010cetrnaest sati \u2014 mrtav.<\/p>\n\n\n\n

\u010cetrnaest sati \u2014 \u0107utanja.<\/p>\n\n\n\n

\u010cetrnaest sati \u2014 sramote.<\/p>\n\n\n\n

Na \u0161alteru, iza stola, do\u010dekao me je hladan zid re\u010di koje ni\u0161ta ne zna\u010de.<\/p>\n\n\n\n

Pitali su me: “Da li planirate nekoga da tu\u017eite?”<\/p>\n\n\n\n

A meni to tada nije ni padalo na pamet.<\/p>\n\n\n\n

U ruci sam dr\u017eala podatke o smrti mog oca, a na licu jo\u0161 imala tragove no\u0107i bez sna.<\/p>\n\n\n\n

Nisam tra\u017eila krivca.<\/p>\n\n\n\n

Tra\u017eila sam istinu.<\/p>\n\n\n\n

Dali su mi umrlicu.<\/p>\n\n\n\n

Na papiru je pisalo:<\/p>\n\n\n\n

“Na osnovu izvr\u0161enog detaljnog pregleda neobu\u010denog le\u0161a 10. 01. 2024. godine potvr\u0111ujem smrtni ishod.”<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n

La\u017e.<\/p>\n\n\n\n

Ni\u0161ta od toga se nije dogodilo.<\/p>\n\n\n\n

Niko nije do\u0161ao.<\/p>\n\n\n\n

Niko nije pogledao mog oca.<\/p>\n\n\n\n

Niko ga nije dotakao.<\/p>\n\n\n\n

Ni post mortem \u2014 ni ljudski.<\/p>\n\n\n\n

Telo koje su odbili da spasu, sada su precrtali kao da su sve u\u010dinili.<\/p>\n\n\n\n

Zatvorili slu\u010daj \u2014 fiktivnim dolaskom.<\/p>\n\n\n\n

Zape\u010da\u0107ena la\u017e u formularu koji ide u arhivu, a ne u srce.<\/p>\n\n\n\n

U zemlji u kojoj umre\u0161 pred o\u010dima \u0107erke \u2014<\/p>\n\n\n\n

A lekari pi\u0161u da su te pregledali.<\/p>\n\n\n\n

U kojoj nepostojanje dolaska postane slu\u017ebeni dolazak.<\/p>\n\n\n\n

U kojoj je lak\u0161e slagati nego priznati.<\/p>\n\n\n\n

I niko, niko ne\u0107e odgovarati.<\/p>\n\n\n\n

Jer sistem je zaokru\u017een.<\/p>\n\n\n\n

Sklopljen tako da \u0161titi svoje \u2014 a ne tvoje.<\/p>\n\n\n\n

Da pere ruke \u2014 i kad su krvave.<\/p>\n\n\n\n

Kada se sistem oglu\u0161i, on ne ka\u017ee “izvini”.<\/p>\n\n\n\n

On napi\u0161e izve\u0161taj.<\/p>\n\n\n\n

On podvu\u010de re\u010denicu.<\/p>\n\n\n\n

On se \u0161titi od istine.<\/p>\n\n\n\n

Jer istina je opasna.<\/p>\n\n\n\n

Jer istina ru\u0161i zidove.<\/p>\n\n\n\n

Mog oca su pustili da umre.<\/p>\n\n\n\n

A onda su poku\u0161ali da zamaskiraju istinu.<\/p>\n\n\n\n

Kao da \u017eivot vredi samo dok se mo\u017ee zameniti papirom.<\/p>\n\n\n\n

Ali ja \u2014 ja \u0107u taj papir \u010duvati.<\/p>\n\n\n\n

Ne kao potvrdu smrti.<\/p>\n\n\n\n

Nego kao dokaz la\u017ei.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Posle smrti \u2014 ti\u0161ina. Arogancija. La\u017ei.<\/h1>\n\n\n\n

Kada \u010dovek umre na tvojim rukama, vreme stane.<\/p>\n\n\n\n

Ali u ovoj zemlji \u2014 ono \u0161to te ubija ne staje sa smr\u0107u.<\/p>\n\n\n\n

Ono \u0161to te do kraja porazi dolazi nakon toga.<\/p>\n\n\n\n

Otac je bio mrtav.<\/p>\n\n\n\n

Niko nije do\u0161ao da ga pregleda.<\/p>\n\n\n\n

Niko nije do\u0161ao da ga odnese.<\/p>\n\n\n\n

Nakon smrti \u2014 nastavilo se \u0107utanje.<\/p>\n\n\n\n

Ne ono tiho, koje do\u0111e kad svi odu sahrane.<\/p>\n\n\n\n

Ve\u0107 ono zlokobno \u0107utanje institucija.<\/p>\n\n\n\n

\u0106utanje koje zvu\u010di kao prepisana fraza.<\/p>\n\n\n\n

\u0106utanje iza zatvorenih vrata kancelarija, iza re\u010denica \u201enije do nas\u201c, \u201epostupili smo po pravilima\u201c.<\/p>\n\n\n\n

A koje pravilnike ste po\u0161tovali?<\/h2>\n\n\n\n

Ministarstvo zdravlja je jo\u0161 oktobra 2020. godine bilo u zakonskoj obavezi da donese podzakonske akte i pravilnike o organizaciji hitne pomo\u0107i u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj za\u0161titi.<\/p>\n\n\n\n

Nisu ih doneli.<\/p>\n\n\n\n

\u010cetiri godine kasnije \u2014 jo\u0161 ih nema.<\/p>\n\n\n\n

Dakle, kad nam ka\u017eu da su \u201epostupili po protokolu\u201c, znamo da la\u017eu.<\/p>\n\n\n\n

Jer protokola \u2014 nema.<\/p>\n\n\n\n

Nema ni pravila, ni kontrole, ni odgovornosti.<\/p>\n\n\n\n

Pravna praznina \u2014 smrt bez pravde<\/h2>\n\n\n\n

Sistem koji bi morao da \u0161titi \u2014 sam je stvorio pravni vakuum.<\/p>\n\n\n\n

A u tom vakuumu \u2014 \u017eivoti nestaju. Bez reakcije. Bez odgovora.<\/p>\n\n\n\n

I jo\u0161 jedno pitanje gori u grudima:<\/p>\n\n\n\n

Da je Marinko Rudakov \u017eiveo u Beogradu, Novom Sadu ili Ni\u0161u \u2014 da li bi bio \u017eiv danas?<\/p>\n\n\n\n

Jer u tim gradovima \u2014 hitna pomo\u0107 ipak dolazi.<\/p>\n\n\n\n

Jer u tim gradovima \u2014 neko bi mo\u017eda poku\u0161ao.<\/p>\n\n\n\n

U malim mestima, \u017eivot vredi manje.<\/p>\n\n\n\n

U selima \u2014 ne postoji garantovano pravo na pomo\u0107.<\/p>\n\n\n\n

Kao da ustav ne va\u017ei podjednako za sve.<\/p>\n\n\n\n

Kao da \u017eivoti imaju ZIP kod.<\/p>\n\n\n\n

A onda \u2014 podsmeh<\/em> kao odgovor<\/h2>\n\n\n\n

Nekoliko dana nakon smrti mog oca, lokalni portal je objavio kratku vest. Naslov obi\u010dan, suv, skoro birokratski: \u201ePreminuo Marinko Rudakov iz Glu\u0161aca\u201c<\/em>. Ljudi iz mesta su delili link. Pisali komentare. Neki su izrazili sau\u010de\u0161\u0107e. Neki pitali \u0161ta se desilo.<\/p>\n\n\n\n

A onda \u2014 u komentarima isko\u010dio odgovor koji nije bio obi\u010dan.<\/p>\n\n\n\n

Napisao ga je \u0161ef hitne slu\u017ebe u tom kraju.<\/p>\n\n\n\n

Bez trunke pijeteta. Bez dostojanstva. Bez trunke odgovornosti.<\/p>\n\n\n\n

Prvo je napisao:
\u201eUpecali ste se na pogre\u0161nu udicu \ud83d\ude02\u201c<\/strong>
Pa onda, kao odgovor na komentar \u201eVidimo se na sudu\u201c, slegao ramenima i poru\u010dio:
\u201eJa sam ro\u0111en kao pobednik. \ud83d\ude09\u201c<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Dok smo mi jo\u0161 sahranjivali oca \u2014 oni su se podsmevali.<\/p>\n\n\n\n

Dok smo mi plakali nad telom \u2014 oni su pisali osmehom.<\/p>\n\n\n\n

To nije samo cinizam. To je simbol jednog sistema koji vi\u0161e ne zna \u0161ta je stid. Jedne slu\u017ebe koja vi\u0161e ne zna \u0161ta zna\u010di \u201ehitno\u201c, ni \u0161ta zna\u010di \u201eljudski\u201c. To je ton sigurnih \u2014 koji znaju da niko od njih ne\u0107e odgovarati. To je osmeh sistema koji zna da je za\u0161ti\u0107en.<\/p>\n\n\n\n

To je osmeh koji ubija po drugi put.<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n

\u0160ta ostaje porodici?<\/h2>\n\n\n\n

Ostaje da spajaju komade.<\/p>\n\n\n\n

Da obja\u0161njavaju deci za\u0161to deda nije do\u010dekao jutro.<\/p>\n\n\n\n

Da se bore sa ose\u0107ajem krivice koju nisu zaslu\u017eile.<\/p>\n\n\n\n

Da se pitaju \u2014 da li su mogle vi\u0161e, iako su u\u010dinile sve.<\/p>\n\n\n\n

Ostaje im i ose\u0107aj da u ovoj zemlji nema pravde za svakoga.<\/p>\n\n\n\n

Nema ravnopravnosti u \u017eivotu. A jo\u0161 manje \u2014 u smrti.<\/p>\n\n\n\n

\n\n\n\n

Ne\u0107emo da \u0107utimo<\/h1>\n\n\n\n

Ali nismo ostale same.<\/p>\n\n\n\n

Pokret \u201ePravo na \u017eivot \u2013 MERI\u201c nije dozvolio da ovaj zlo\u010din ostane zatrpan ti\u0161inom.<\/p>\n\n\n\n

Bio je tu da podigne glas.<\/p>\n\n\n\n

Da sastavi dokaze.<\/p>\n\n\n\n

Da podseti da Marinko nije broj u statistici.<\/p>\n\n\n\n

Da ka\u017ee u ime svih nas:<\/p>\n\n\n\n

\u201eNe\u0107emo da \u0107utimo.\u201c<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Jer svaka \u0107utnja koja se ne prekine \u2014 postaje pravilo.<\/p>\n\n\n\n

A mi pravila koja ubijaju \u2014 ne priznajemo.<\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Glasovi pravde \u2014 pri\u010de koje ne smeju ostati neispri\u010dane<\/strong><\/h1>\n\n\n\n

Ovo je tre\u0107a pri\u010da u serijalu \u201eGlasovi pravde\u201c<\/strong>, kojim Pokret Pravo na \u017eivot \u2013 MERI<\/em> bele\u017ei svedo\u010denja porodica koje su izgubile svoje najmilije zbog sistemskih propusta u hitnoj pomo\u0107i \u2014 i zbog \u0107utanja koje ubija.<\/p>\n\n\n\n

Prvu pri\u010du, o smrti Stevana Tomi\u010di\u0107a iz Ba\u010dke Palanke, kome ekipa hitne pomo\u0107i nije poslata i pored vi\u0161e poziva u pomo\u0107, pro\u010ditajte ovde:<\/a> <\/p>\n\n\n\n

Drugu pri\u010du, o smrti Merite Bekirovski i po\u010detku borbe koja je pokrenula \u010ditav pokret, mo\u017eete pro\u010ditati ovde:<\/a><\/p>\n\n\n\n

Ova tre\u0107a pri\u010da dolazi iz Bogati\u0107a. Donosi glas \u0107erke Marinka Rudakova \u2014 \u010doveka koji je ceo \u017eivot pomagao drugima, ali je ostavljen da umre u sopstvenoj ku\u0107i, bez pomo\u0107i, bez pregleda i bez odgovornosti onih koji su ga morali \u010duti.<\/p>\n\n\n\n

\u017dIVOTI IZGUBLJENI U TI\u0160INI SISTEMA OBAVEZUJU NAS DA TA TI\u0160INA VI\u0160E NIKAD NE OSTANE BEZ ODGOVORA!<\/strong><\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n\n\n\n

<\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Moj tata, Marinko Rudakov, ro\u0111en je 24. januara 1955. godine u Bogati\u0107u. Bio je \u010dovek starog kova \u2014 od re\u010di, od rada, od po\u0161tenja. Nije znao da odbije kad ga neko zamoli. Bio je tu \u2014 kad kom\u0161iji pukne cev, kad neko treba da ise\u010de grede za ku\u0107u, kad neko nema prevoz pa ga treba […]<\/p>\n","protected":false},"author":1,"featured_media":2707,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"_eb_attr":"","_monsterinsights_skip_tracking":false,"_monsterinsights_sitenote_active":false,"_monsterinsights_sitenote_note":"","_monsterinsights_sitenote_category":0,"site-sidebar-layout":"default","site-content-layout":"","ast-site-content-layout":"default","site-content-style":"default","site-sidebar-style":"default","ast-global-header-display":"","ast-banner-title-visibility":"","ast-main-header-display":"","ast-hfb-above-header-display":"","ast-hfb-below-header-display":"","ast-hfb-mobile-header-display":"","site-post-title":"","ast-breadcrumbs-content":"","ast-featured-img":"","footer-sml-layout":"","theme-transparent-header-meta":"","adv-header-id-meta":"","stick-header-meta":"","header-above-stick-meta":"","header-main-stick-meta":"","header-below-stick-meta":"","astra-migrate-meta-layouts":"set","ast-page-background-enabled":"default","ast-page-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-4)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"ast-content-background-meta":{"desktop":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"tablet":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""},"mobile":{"background-color":"var(--ast-global-color-5)","background-image":"","background-repeat":"repeat","background-position":"center center","background-size":"auto","background-attachment":"scroll","background-type":"","background-media":"","overlay-type":"","overlay-color":"","overlay-opacity":"","overlay-gradient":""}},"footnotes":""},"categories":[54],"tags":[49,42,51,50],"class_list":["post-2691","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-glasovi-pravde","tag-glasovi-pravde","tag-hitna-pomoc","tag-marinko-rudakov","tag-pokret-pravo-na-zivot-meri"],"aioseo_notices":[],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2691","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/users\/1"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=2691"}],"version-history":[{"count":8,"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2691\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":2714,"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/2691\/revisions\/2714"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/media\/2707"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=2691"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=2691"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=2691"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}