{"id":2726,"date":"2025-05-02T23:53:04","date_gmt":"2025-05-02T21:53:04","guid":{"rendered":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/?p=2726"},"modified":"2025-05-03T18:08:10","modified_gmt":"2025-05-03T16:08:10","slug":"ministarstvo-bez-odgovora-porodica-bez-deteta","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/pokretmeri.org.rs\/home\/2025\/05\/02\/ministarstvo-bez-odgovora-porodica-bez-deteta\/","title":{"rendered":"Ministarstvo bez odgovora, porodica bez deteta."},"content":{"rendered":"\n

Imala je samo devet godina. Sanjala je snove, one koje sanjaju sva deca, i\u0161\u010dekuju\u0107i Deda Mraza koji je trebao da do\u0111e za dva dana.<\/p>\n\n\n\n

Nije stigla da napi\u0161e svoje prve stihove, iako je \u010desto govorila da \u0107e jednog dana postati pesnikinja. Nije stigla da nau\u010di tablicu deljenja do kraja, ali je znala kako da podeli osmeh svima oko sebe. Njeni crte\u017ei su visili po zidovima ku\u0107e \u2013 \u0161areni svetovi u kojima je uvek bilo mesta za zmajeve, jednoroge i dobro srce.<\/p>\n\n\n\n

Bila je jedno od one dece koja vas pogledom nateraju da se zapitate kako je mogu\u0107e da toliko ne\u017enosti i mudrosti stane u tako malo bi\u0107e. Volela je da pita \u201eza\u0161to?\u201c \u2013 ne iz tvrdoglavosti, ve\u0107 iz istinske \u017ee\u0111i za razumevanjem sveta. Imala je planove \u2013 da nau\u010di da svira gitaru, da napi\u0161e knjigu, da nau\u010di kako se kuva \u201eonaj kola\u010d sa jagodama\u201c.<\/p>\n\n\n\n

Ali najvi\u0161e od svega, imala je \u017eivot pred sobom. Jedan veliki, neotvoreni poklon.<\/p>\n\n\n\n

Tih dana pisala je pismo Deda Mrazu. Bor je ve\u0107 bio oki\u0107en, na prozoru zalepljena pahulja od papira. Nije tra\u017eila mnogo \u2013 jednu knjigu i pli\u0161anog konji\u0107a. I jednu Novu godinu koju \u0107e do\u010dekati budna. Bila je sre\u0107na, uzbu\u0111ena, i verovala je \u2013 jer je jo\u0161 verovala u \u010duda.<\/p>\n\n\n\n

28. decebar 2024. Godine, dok su drugi planirali gde \u0107e do\u010dekati Novu godinu, ona je bila na maloj proslavi sa ujakom. Nisu imali mnogo, ali su imali jedno drugo \u2013 i dovoljno razloga za smeh. Slu\u0161ali su muziku, palili prskalice i pravili planove kako \u0107e u pono\u0107 baciti nov\u010di\u0107 za sre\u0107u.<\/p>\n\n\n\n

Pojela je ne\u0161to slatko, mo\u017eda i previ\u0161e, ali ko broji kad je kraj decembra. Ujak se se\u0107a kako je sve vreme pevu\u0161ila neku melodiju koju nije znao, kako je palila prskalice na terasi i poku\u0161avala da uhvati dim iz daha.<\/p>\n\n\n\n

Uve\u010de su zajedno gledali crtani film, a onda se uvukla pod \u0107ebe i \u0161apnula: \u201eSamo jo\u0161 jednu pri\u010du, pa idem da spavam.\u201c Smejala se, umorna od dana punog igre i svetlucavih lampica. Onda je zaspala \u2014 mirno, sa blagim osmehom, dok su se svetla jelke presijavala po plafonu.<\/p>\n\n\n\n

Ni\u0161ta tog dana nije li\u010dilo na kraj. Sve je mirisalo na po\u010detak.<\/p>\n\n\n\n

Oko pet ujutru probudio ju je o\u0161tar bol u stomaku. Nije plakala, samo je tiho ustala i nesigurnim koracima oti\u0161la do kupatila. Ubrzo se za\u010dulo povra\u0107anje. Zvuk koji je ujak prvo pripisao pokvarenoj hrani ili vi\u0161ku slatki\u0161a, sve dok je nije video kako se vra\u0107a bleda, pogrbljena, dr\u017ee\u0107i se za zid.<\/p>\n\n\n\n

Na pola puta do kreveta \u2013 telo joj je jednostavno popustilo. Kao da je neko isklju\u010dio struju u njoj. Sklopila se na pod bez glasa. Prvo klecnu kolena, pa ramena. Onda ti\u0161ina.<\/p>\n\n\n\n

Ujak je dotr\u010dao, pozvao je imenom. Nije odgovarala. Disala je, ali slabije. O\u010di su joj bile napola otvorene, kao da je gubi i dok je jo\u0161 tu. Poku\u0161avao je da je podigne, da je vrati u krevet, da je o\u017eivi rukama koje su drhtale.<\/p>\n\n\n\n

\u201eHajde, hajde, du\u0161o, samo da legne\u0161\u2026 hajde\u2026\u201c<\/p>\n\n\n\n

Ali ona nije mogla. Glava joj je klonula na rame. I tada je krenula panika. Ruke su mu bile previ\u0161e spore, telefon daleko, svetlo suvi\u0161e slabo, vreme presporo. Sve je postalo tiho \u2013 ali ne ono tiho iz bajki, ve\u0107 ono tiho kad zna\u0161 da se ne\u0161to nepovratno menja.<\/p>\n\n\n\n

U tim trenucima, kada vam dete le\u017ei na podu, nemo\u0107no i bez snage da izgovori sopstveno ime, ne razmi\u0161ljate. Ne tra\u017eite krivca. Ne gledate na sat. Samo pozivate pomo\u0107.<\/p>\n\n\n\n

Ujak je zgrabio telefon. Prsti su mu drhtali dok je ukucavao 1-9-4. To je trebalo da bude broj spasa. Broj koji ne postavlja pitanja, ve\u0107 dolazi.<\/p>\n\n\n\n

Jer to je ono u \u0161ta svi verujemo \u2013 da negde postoji sistem. Da negde, iza linije, postoji neko obu\u010den, spreman, obavezan da pomogne. Da postoji dr\u017eava koja ne pita da li treba<\/em>, nego dolazi jer mora<\/em>.<\/p>\n\n\n\n

Ali nisu znali da sistem ne postoji.<\/p>\n\n\n\n

Lekarka je postavljala pitanja \u2014 ali ne da bi razumela stanje deteta, ve\u0107 da bi prona\u0161la razlog da ne po\u0161alje ekipu. Svako podpitanje delovalo je kao unapred pripremljen filter za odbijanje, a ne poku\u0161aj da se pomogne.<\/p>\n\n\n\n

\u201eIma li temperaturu?\u201c
\u201eDa li je jela?\u201c
\u201eKoliko je puta povra\u0107ala?\u201c<\/p>\n\n\n\n

Kada je \u010dula da dete le\u017ei na podu i ne mo\u017ee da ustane, da gotovo ne reaguje \u2014 nije to shvatila kao znak za hitnu intervenciju. Shvatila je to kao komplikaciju koja joj remeti rutinu. Umesto da uzme ozbiljno informaciju da dete \u201ene mo\u017ee da se pomeri\u201c, postavila je pitanje koje sve obja\u0161njava:<\/p>\n\n\n\n

\u201ePa \u010dime \u0107ete je prevesti? Taksi, kola\u2026 Kako mene to pitate?\u201c<\/p>\n\n\n\n

U tim re\u010dima nije bilo ni medicine, ni empatije. Samo odbrambeni zid birokratije. Umesto da tra\u017ei re\u0161enje, tra\u017eila je izgovor.<\/p>\n\n\n\n

Kao da ne pri\u010da sa o\u010dajnim \u010dovekom koji dr\u017ei nemo\u0107no dete na rukama. Kao da je uzrujan gra\u0111anin problem, a ne simptom sistema koji se raspao.<\/p>\n\n\n\n

I tada, ujak je pukao. Ne zato \u0161to je bio bezobziran \u2013 ve\u0107 zato \u0161to vi\u0161e nije znao kome da se obrati.<\/p>\n\n\n\n

\u201eZato \u0161to ste vi hitna pomo\u0107!\u201c \u2013 viknuo je. \u2013 \u201eZato \u0161to uzimate pare od ljudi koji pla\u0107aju j\u2026 porez ovoj j\u2026 dr\u017eavi! Da sam neki k\u2026 iz SNS-a, do\u0161li biste, bre! To je fora, jel da? Jel treba dete da umre na podu?! Treba dete na podu da umre?!\u201c<\/p>\n\n\n\n

To nije bila psovka. To je bio slom. Vapaj \u010doveka koji vi\u0161e ne moli, jer zna da nema kome.<\/p>\n\n\n\n

U tom trenutku nije vi\u0161e bio samo ujak. Bio je svaki gra\u0111anin koji je ikada zvao dr\u017eavu \u2013 i dobio \u0107utanje.<\/p>\n\n\n\n

Na vezi se odjednom javio mu\u0161ki glas \u2014 lekar, koji prema svemu sude\u0107i, nije imao nikakvu predstavu o tome \u0161ta se de\u0161ava na drugom kraju linije. Ujak, na ivici snage i razuma, ponovio je pitanje koje mu je od po\u010detka ostajalo bez odgovora:<\/p>\n\n\n\n

\u201eSamo mi recite \u010dime da je prevezem. Ne mogu da je pomerim. Dete le\u017ei. Ne mo\u017ee da stoji.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Zastao je, kao da tra\u017ei vazduh koji vi\u0161e ne mo\u017ee da udahne. A onda je, slomljen, proklju\u010dao iz o\u010daja:<\/p>\n\n\n\n

\u201eRekao sam i va\u0161oj koleginici \u2013 da sam neki k\u2026 iz SNS-a, vi biste do\u0161li! Ovako \u2013 ko vas j\u2026! Po mrtvu majku niste hteli da mi do\u0111ete! Da sam neko iz stranke, iz neke funkcije \u2013 do\u0161li biste!\u201c<\/p>\n\n\n\n

A onda \u2014 odgovor.<\/p>\n\n\n\n

Jedna re\u010denica, izre\u010dena gotovo mehani\u010dki:<\/p>\n\n\n\n

\u201eGospodine\u2026 gospodine, vi ste k\u2026 i bez SNS-a. Prijatno.\u201c<\/p>\n\n\n\n

Klik.<\/em> Veza je prekinuta.<\/p>\n\n\n\n

\n
\"\"<\/figure>\n\n\n\n
\"\"<\/figure>\n<\/figure>\n\n\n\n

Mo\u017eda taj \u010dovek zaista nije znao. Mo\u017eda mu niko nije rekao da na podu le\u017ei devoj\u010dica koja vi\u0161e ne mo\u017ee da govori, da se kre\u0107e, da di\u0161e kako treba.<\/p>\n\n\n\n

Ali u tome je tragedija. U toj re\u010denici. U tom prekidu veze. U odsustvu svake osnovne ljudske reakcije.<\/p>\n\n\n\n

Tog jutra nije zakazao samo sistem. Zakazala je empatija. Zakazala je profesionalnost. Zakazala je odgovornost. Zakazalo je zdravstvo. Zakazala je dr\u017eava.<\/p>\n\n\n\n

Zakazalo je \u2014 sve.<\/p>\n\n\n\n

Telefon je pao iz ruke. Nije imao snage da ga podigne. Nije vi\u0161e ni znao koga bi pozvao.<\/p>\n\n\n\n

Bilo je pola \u0161est ujutru. Dete je le\u017ealo na patosu, jedva svesno. Glava joj je bila naslonjena na njegovu nadlakticu, disanje plitko, telo hladno.<\/p>\n\n\n\n

Oko njih \u2013 ti\u0161ina. Zidovi. Mrak koji je ve\u0107 polako gubio bitku sa sivilom zore. A u glavi \u2013 haos.<\/p>\n\n\n\n

Prebirao je imena. Ko bi mogao da do\u0111e? Ko ima kola? Ko ne spava u ovo doba? Da li da zove taksi? Da li taksista sme da primi dete koje ne mo\u017ee da sedi? Kome da se obrati kad je sistem spustio slu\u0161alicu?<\/p>\n\n\n\n

Bespomo\u0107nost tada nije bila re\u010d. Bila je prostorija. Bila je sve.<\/p>\n\n\n\n

Uspeli su, nekako, da je prebace. Do bolnice. Do lekara. Do sistema koji je trebalo da nastavi ono \u0161to hitna pomo\u0107 nije ni zapo\u010dela.<\/p>\n\n\n\n

Ali bilo je kasno.<\/p>\n\n\n\n

Devoj\u010dica je preminula istog dana, u popodnevnim satima. Dok su drugi kora\u010dali kroz prazni\u010dne gu\u017eve i planirali do\u010dek, jedna porodica je ostala bez svega. Bez smisla. Bez odgovora.<\/p>\n\n\n\n

I bez deteta koje je samo htelo da do\u010deka Novu godinu budna.<\/p>\n\n\n\n

U ovoj zemlji, mo\u017eete platiti porez, verovati u institucije, u\u010diti dete da zove 194 kad je u nevolji \u2013 i svejedno ostati sam.<\/p>\n\n\n\n

Ovo nije bila nesre\u0107a. Ovo je posledica sistema koji ne postoji. Posledica zakona koji se ne primenjuje. Ministarstva koje pet godina ne donosi pravilnike koje mu zakon nala\u017ee.<\/p>\n\n\n\n

Ovo je rezultat dr\u017eave koja nije napisala kada se \u017eivot spa\u0161ava \u2013 pa zato danas niko ne mora.<\/p>\n\n\n\n

U ovoj zemlji, ako niste \u201eneko\u201c, dete vam mo\u017ee umreti na podu. A jedini odgovor koji \u0107ete dobiti je \u2013 klik.<\/em><\/p>\n\n\n\n

\"\"<\/figure>\n\n\n\n

Nakon Nove godine, porodica je skupila ono malo snage \u0161to im je ostalo. Obratili su se prijatelju advokatu, veruju\u0107i da bar u sistemu pravde postoji neko ko \u0107e re\u0107i: \u201eOvo nije smelo da se dogodi.\u201c<\/p>\n\n\n\n

I tada je stigao prvi odgovor \u2014 izve\u0161taj unutra\u0161nje kontrole Zavoda za hitnu pomo\u0107.<\/p>\n\n\n\n

To \u0161to su pro\u010ditali nije bio uvid. Nije bila istraga. Nije bila istina.<\/p>\n\n\n\n

Bio je to drugi udarac. Drugo umiranje.<\/p>\n\n\n\n

Jer umire porodica jo\u0161 jednom kada shvati da dr\u017eava ne\u0107e stati uz njih. Da sistem nije tu da za\u0161titi gra\u0111ane i pacijente \u2014 ve\u0107 da za\u0161titi sam sebe.<\/p>\n\n\n\n

U izve\u0161taju nije bilo priznanja gre\u0161ke. Nije bilo saose\u0107anja. Nije bilo imena. Samo hladni birokratski jezik u kojem dete nije dete, ve\u0107 \u201epoziv\u201c, a panika uja\u010dka \u2014 \u201eote\u017eana komunikacija\u201c.<\/p>\n\n\n\n

Nije va\u017eno \u0161to je dete le\u017ealo na podu, \u0161to nije mogla da ustane, \u0161to je pomo\u0107 odbijena. Va\u017eno je da se protokoli formalno \u201enisu prekr\u0161ili\u201c. Va\u017eno je da sistem ne prizna da je zakazao.<\/p>\n\n\n\n

Jer ako prizna \u2014 onda mora da se menja.<\/p>\n\n\n\n

Tako je porodica, umesto pravde, dobila izve\u0161taj koji ih je u\u0107utkao. Umesto odgovornosti \u2013 prebacivanje krivice. Umesto priznanja \u2013 hladan papir na kojem je pisalo da su \u201eu\u010dinjeni svi postupci u skladu sa procedurom\u201c.<\/p>\n\n\n\n

A procedura, podse\u0107amo, nije ni postojala.<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Kada izve\u0161taj ne tra\u017ei istinu, ve\u0107 opravdanje<\/strong><\/p>\n\n\n\n

Izve\u0161taj unutra\u0161nje kontrole nije doneo odgovore. Nije uneo jasno\u0107u. Nije pokazao istinu.<\/p>\n\n\n\n

Doneo je jo\u0161 jedan \u0161amar.<\/p>\n\n\n\n

Umesto da prepozna propust, izve\u0161taj poku\u0161ava da ga zamaskira \u2014 da zata\u0161ka odgovornost lekara, a frustraciju o\u010dajnog \u010doveka pretvori u problem koji se mora \u201ekomunikacijski unaprediti\u201c. U tom dokumentu, dete nije umrlo zbog sistemske nebrige. Umrlo je jer je pozivalac \u201eote\u017eao komunikaciju\u201c.<\/p>\n\n\n\n

Jer kada sistem ho\u0107e da sa\u010duva sebe, istina je prva koja se bri\u0161e.<\/p>\n\n\n\n

Unutra\u0161nja kontrola u svom izve\u0161taju ne samo da ignori\u0161e su\u0161tinu problema, ve\u0107 poku\u0161ava da diskredituje ujaka \u2014 \u010doveka koji je u zoru, dr\u017ee\u0107i be\u017eivotno dete, tra\u017eio pomo\u0107. Nazivaju ga uznemirenim, agresivnim, kao da je emocija u takvom trenutku neprimerena. Kao da je trebalo da \u0107uti i \u010deka, da se bez ikakve reakcije pomiri sa tim da sistem ne\u0107e poslati ekipu \u2014 dok dete umire na podu.<\/p>\n\n\n\n