U Srbiji, sistem hitne medicinske pomoći funkcioniše u opasnom pravnom vakuumu, koji nije rezultat administrativnog nemara, već svesne neaktivnosti institucija. Iako je još 2019. godine usvojen Član 83, stav 4 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojim se Ministarstvu zdravlja nalaže donošenje pravilnika o organizaciji i radu hitne medicinske pomoći, taj dokument do danas nije usvojen. Zaknska obaveza za donošenje podzakonskh akata je bio 18 meseci. Pet godina kasnije, posledice ove pravne praznine broje se u izgubljenim životima, uskraćenim intervencijama i nepostojanju odgovornosti.
Sistem ne postoji
Ministarstvo zdravlja je tokom 2021. godine u službenom odgovoru priznalo potrebu za pravilnikom (br. 500-01-113/2021-16), a do danas nije preduzelo nijednu konkretnu meru. Tokom pet godina, formirane su najmanje četiri radne grupe, od kojih su neke održale nula sastanaka, a druge ignorisale predloge. U međuvremenu, 39% teritorije Srbije nema pokrivenost hitnom pomoći, a samo 19,1% od 886.025 poziva u četiri najveća grada rezultiralo je intervencijom – za razliku od 77% u Crnoj Gori.
Nameće se pitanje: da li se nedonošenje pravilnika o organizaciji i radu hitne pomoći održava zbog finansijskih razloga? U trenutnom stanju pravne nedefinisanosti, rukovodioci ustanova imaju široku slobodu da raspolažu kadrovima i resursima po sopstvenoj proceni – uključujući preusmeravanje ekipa na komercijalne angažmane, odlaganje izlazaka ili čak selektivnu dostupnost službe. Usvajanjem preciznog podzakonskog akta, ovakva praksa bi morala biti jasno ograničena, podložna kontroli i standardizovana – čime bi direktno bili ugroženi interesi onih koji od statusa quo imaju materijalnu korist. Ako je nepostojanje pravilnika svesno održavano kako bi se očuvala kontrola nad resursima bez odgovornosti, onda je reč o ozbiljnom institucionalnom propustu sa direktnim posledicama po živote građana.
Hitna pomoć kao privilegija
Bez propisanih protokola i standarda trijaže poziva, odluke o izlasku ekipa ostaju na “doktrinarnom stavu” i subjektivnoj proceni zdravstvenog radnika na prijemu poziva. Situaciono istraživanje je pokazalo da isti simptomi koji su ocenjeni kao nehitni u jednom slučaju, u drugom su ocenjeni kao prvi red hitnosti. Ova razlika u proceni ukazuje na visok stepen subjektivnosti i neujednačenost u trijaži, što u praksi vodi ka sistemskoj diskriminaciji i ugrožavanju života građana.
Zdravstveni resursi u službi profita
Dok građani ostaju bez intervencija, zavodi za urgentnu medicinu, poput onog u Beogradu, ostvaruju milionski profit od komercijalnih usluga. Samo od prevoza pacijenata i dežurstava na komercijalnim događajima, prihod prelazi 20 miliona dinara godišnje. Dokumenti pokazuju da su ekipe koje bi trebalo da budu u sistemu 194 angažovane na turnirima, koncertima i sajmovima, čak i na 11 dana pre i posle trodnevnog Final Four turnira.
Dvostruki standardi: Privatne klinike vs. građani
Ugovori sa privatnim klinikama garantuju izlazak ekipe hitne pomoći na svaki poziv, bez medicinske procene hitnosti, dok se građanima koji zovu 194 usluga često uskraćuje uz obrazloženje da prijavljeni simptomi ne ukazuju na urgentno stanje. Time se uvodi sistemska diskriminacija u pristupu hitnoj pomoći – intervencija zavisi ne od stvarnog zdravstvenog stanja pacijenta, već od njegovih finansijskih mogućnosti i pristupa privatnim ustanovama.
Još alarmantnije, ekipe se neretko zadržavaju u pripravnosti, očekujući poziv iz privatnih klinika čak i po nekoliko sati. Za to vreme, ti timovi nisu dostupni za građane koji hitnu pomoć zovu preko 194. Ovakva praksa dovodi do smanjenja broja dostupnih ekipa u javnom sistemu, povećava vreme čekanja i ugrožava živote onih koji nemaju alternativu. Sistem tako postaje ne samo diskriminatoran, već i direktno opasan po život i zdravlje najugroženijih građana.
Sistemska nekažnjivost zdravstvene inspekcije
Ovaj sistem nekažnjivosti dodatno potvrđuje pritužba upućena Zaštitniku građana, koja ukazuje na ozbiljan propust zdravstvene inspekcije. U slučajevima kada pacijenti preminu jer im hitna pomoć nije pružena, inspekcija ne podnosi prekršajne prijave protiv zdravstvenih ustanova, iako Član 258 Zakona o zdravstvenom osiguranju to nalaže. Umesto toga, oslanja se na mišljenja unutrašnjih i spoljnih kontrola, iako one ne mogu zameniti zakonsku obavezu sankcionisanja. Dodatni problem predstavlja i nepoštovanje nadležnosti RFZO, koji je jedini ovlašćen da retroaktivno proceni da li je intervencija bila opravdana i opravdano naplaćena iz javnih sredstava. U praksi, odluku o hitnosti unapred donosi dispećer, na osnovu fono zapisa, Čime se faktički zaobilazi zakonom propisana procedura i RFZO svodi na puku formalnost.
Odgovor zdravstvene inspekcije na zahtev za informacije od javnog značaja je šokantan: od 2020. do 2024. godine nije podneta nijedna prekršajna prijava protiv Zavoda za urgentnu medicinu Beograd za neizvršavanje obaveza iz članova 55 i 110 Zakona, uprkos dokumentovanim slučajevima smrti. Ovi propusti nisu stručne greške pojedinaca – oni su sistemski prekršaji ustanova, koje inspekcija uporno ignoriše.
Fono zapisi: dokaz koji sistem ignoriše
Ministarstvo zdravlja tvrdi da fono zapisi poziva nisu medicinska dokumentacija, iako su upravo oni osnova za procenu hitnosti i jedini trag poziva na osnovu kojeg se u vanrednim kontrolama ocenjuje da li je bilo propusta u postupanju i eventualne stručne greške. Time se fono zapis koristi kao dokazni materijal u oceni zakonitosti i profesionalnosti postupanja zdravstvenih radnika, ali se istovremeno izuzima iz obaveze da bude dostupan svim stranama u postupku.
Zakon jasno definiše da procenu hitnosti daje RFZO nakon intervencije, a ne lekar na prijemu poziva unapred, što znači da odluke na osnovu fono zapisa ne mogu imati pravnu snagu za retroaktivno opravdavanje neizlaska na teren. Ukoliko se fono zapis koristi kao dokaz i osnov za oslobađanje od odgovornosti, mora se tretirati kao zvaničan medicinski dokument i biti dostupan i pacijentima i njihovim porodicama kao sredstvo pravne zaštite. Trenutna praksa da se zapis koristi samo u korist sistema, dok se porodicama uskraćuje pristup istom, duboko je protivpravna i predstavlja narušavanje prava na pravičan postupak i delotvoran pravni lek.
Inspekcija, međutim, ignoriše ovu činjenicu i ne sprovodi sankcije. Time građani ostaju bez pravnog leka, što je kršenje članova 2 i 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Kršenje člana 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima
Član 2 EKLJP (pravo na život) ne obavezuje države samo da se uzdrže od namernog lišavanja života, već i da preduzmu pozitivne mere radi njegovog očuvanja. Evropski sud za ljudska prava je više puta presudio da država mora obezbediti efikasan sistem hitne medicinske pomoći, uključujući pravovremeni odgovor, transparentnost i mehanizme odgovornosti. Kada država propusti da reguliše rad hitne pomoći, ignoriše upozorenja i ne sankcioniše ustanove koje uskraćuju pomoć, ona faktički krši ovu pozitivnu obavezu.
Posebno je to izraženo u slučaju Srbije, gde ni nakon više od pet godina nije donet pravilnik o organizaciji i radu hitne pomoći, iako je član 83, stav 4 Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz 2019. godine izričito obavezao Ministarstvo zdravlja da ga usvoji u roku od 18 meseci. Ovakvo propuštanje ne samo da stvara pravnu nesigurnost i neujednačeno postupanje, već može predstavljati ozbiljno sistemsko kršenje člana 2 EKLJP – naročito kada taj propust dovodi do smrti pacijenata koje je država bila dužna da zaštiti.
Rešenja postoje, politička volja ne
Zemlje regiona pokazuju da je moguće urediti sistem: Crna Gora ima dispečerske centre sa snimanjem poziva i visok procenat intervencija, Hrvatska koristi algoritme trijaže, a BiH obezbeđuje transparentan nadzor. U Srbiji, s druge strane, pravni vakuum nije tehnička greška, već politički izbor.
Pravo na život nije luksuz
Sistemski propusti nisu apstraktni – oni se mere u izgubljenim životima. Od 886.025 poziva u četiri grada, više od 700.000 ostalo je bez odgovora. Iza svakog broja krije se nečija majka, otac, dete ili komšija koji nisu dočekali pomoć.
Država ne može ostati nemi posmatrač dok se njeni građani bore za život. Donošenje pravilnika, akreditacija zavoda, jasno definisani protokoli trijaže i sankcionisanje neizlazaka – to su prvi, ali ne i dovoljni koraci. Pravo na život mora biti zaštićeno zakonima, a ne prepušteno proceni dispečara, unutrašnjim „mišljenjima“ ili interesima onih koji zdravstvo doživljavaju kao priliku za zaradu.
Jer ako sistem ne štiti one koji su najugroženiji, onda više nije sistem – već organizovana nebriga. A kada država ne štiti pravo na život, postaje saučesnik u njegovom gašenju.
Poziv na svedočenje i pravdu
Ovo nije samo pitanje zakona, već i savesti. Vreme za ćutanje je prošlo.
Ako ste vi ili neko vama blizak doživeli tragične posledice zbog neizlaska, zakašnjenja ili odbijanja intervencije hitne medicinske pomoći – vaše iskustvo nije usamljeno. Pozivamo vas da se javite Pokretu „Pravo na život – MERI“, kako bi vaša priča bila zabeležena i doprinosila borbi za sistemske promene.
Vaš glas može postati deo dokaza o sistemskim propustima. Vaše svedočenje može pomoći da nijedna nova porodica ne prođe kroz istu tišinu, istu prazninu, istu nepravdu.
Jer pravo na život ne prestaje s neodgovorenim pozivom – ono počinje odgovornošću svih nas.
