Ne, ovo nije Jesenjinovo „Pismo majci“. U tom pismu, sin traži oproštaj, nežno, kajući se, znajući da ga majka voli bez obzira na sve. Tamo se piše o duši, o suzama, o čežnji. Tamo ima vremena da se popravi ono što je slomljeno.
Ali ovde — nema više vremena.
„Draga mama, zašto si morala da se premestiš u sledeći život? Znam da nisi htela da umreš, ali za sve je kriva Hitna pomoć…“
— Đorđe Z. 6 godina
Ovo pismo nije trebalo da bude javno. Nije bilo namenjeno novinama ni institucijama. Napisano je u tišini jedne sobe, drhtavom rukom deteta od šest godina koje još uči da piše. Ali sve što institucije nisu uspele da kažu u stotinama stranica birokratskih izveštaja, Đole je rekao u jednoj rečenici još pre četiri godine. Zato mora da postane javno. Ne zbog osvete – zbog istine.
Jer kad država ćuti, dete progovori. Đole nije znao šta je „interventni protokol“ ni „sistemska greška“. Ali znao je da njegova mama nije smela da umre. Bar ne u zemlji sa lekarima. Sa ustanovama. Sa brojevima hitne pomoći. I dete od 6 godina zna da je neko trebalo da joj pomogne. To što nije, za njega nije „nenamerni propust“. Za njega je to krivica – bez fusnota, bez zagrada.
A šta je uradio sistem? Ništa.
Dokaz koji ne staje u izveštaj
Ovo pismo je dokaz – ne zakonski, ali ljudski. Sud ga možda neće prihvatiti, ali narod hoće. Jer ovo nije priča o papirologiji. Ovo je srž problema: pomoć ne dolazi kad treba, tišina postaje politika, krivica se zamotava u forme. Đole nije koristio pasivne glagole.
Država koja čuva beleške, a briše živote
Zakon o zdravstvenoj zaštiti, član 83. stav 4. kaže da Ministarstvo zdravlja mora propisati način i organizaciju rada hitne pomoći. Tog pravilnika nema. Sve zavisi od slučaja, dispečara, intuicije, sreće. Đoletu sreća nije došla.
Zato ovo pismo ne završava u fioci, već u istoriji. Objavljujemo ga kao podsetnik – šta se dešava kad država zaboravi koga štiti, i šta znači kad dete izgubi majku, a institucije obraz. Ako ne možete da pročitate ovo pismo do kraja, zamislite šta znači napisati ga. Jer ono što stoji u ovoj rečenici trebalo je da stane u nečiju odluku, nečiji poziv, nečiju reakciju. Ali nije.
Mi ćemo ga čuvati. I ako ikada dođe dan kad institucije budu morale da objasne zašto nisu reagovale na vreme – pokazaćemo im ovo pismo. A vi, ako ste prošli isto, pridružite nam se. Podelite svoju priču sa nama. Neka Đoletov glas bude i vaš.
Poruka za ministra zdravlja.
Ministre Lončar, dok Vi ćutite na naša pisma i obećanja ostaju neispunjena, Đoletov glas i dalje čeka pravdu – hoće li je ikada dočekati od institucije koju predstavljate? Jer Đole nije sam – nije jedino dete koje je nebrigom sistema ostalo bez roditelja, čekajući odgovor koji nikad ne stiže. Ovo nije usamljena priča, već obrazac: tišina Ministarstva zdravlja koja se ponavlja, kršenje prava na život koje zakon obavezuje da štiti. Pomoć nije zakasnila – nije ni krenula, ni za Đoletovu mamu, ni za devetogodišnju N. U. koja je 29. decembra 2024. ostala bez nade, niti za mnoge druge majke, sinove i braću. Jedno pismo i jedan dečji glas sada svedoče o nečemu većem: o pravu na život koje je zgaženo, i o državi koja za to još nikome nije odgovarala.
