Zovem se Jovana Tomičić, i ovo je priča o mom tati, Stevanu Tomičiću, koga smo zvali Buca – čoveku koji je bio moj oslonac, moj heroj, moj svet. Tata je bio pun života, uvek spreman da ispriča fudbalsku priču, da nasmeje celu kuću dok pravi roštilj u dvorištu, ili da nas, mene i moju sestru Milanu, uči kako se prave savršene palačinke. Njegov osmeh bio je toliko zarazan da biste zaboravili na sve brige. Ali 1. decembra 2020. godine, taj osmeh je nestao, a ja sam ostala u tišini koja je glasnija od svakog krika. Ovo nije samo priča o gubitku – ovo je priča o nemaru, o sistemu koji štiti one koji zakazuju, i o pravdi koja u Srbiji izmiče onima koji je najviše zaslužuju.
Dan kada je sistem zakazao
Te zime 2020. godine, tata je već bio teško bolestan – godinama se borio s hroničnom opstruktivnom bolešću pluća, a prethodno je operisao karcinom grla. Njegovo zdravlje bilo je krhko, svaki udisaj bio je borba, ali on nije odustajao. Bio je borac, uvek spreman da se nasmeje, da nas zagrli, da nam ispriča neku priču ili napravi palačinke koje nikada neću zaboraviti. Njegova snaga nas je sve držala na okupu – mamu Slavicu, Milanu i mene.
Tog jutra, oko 5 sati, probudila sam se iz nemirnog sna jer sam čula mamine prigušene jecaje. Tata je ležao u krevetu, lica pepeljasto sivog, dok su mu grudi jedva podrhtavale od napora da udahne. „Jedva diše, Jovana,“ prošaputala je mama, držeći telefon u rukama. Brzo je pozvala Službu hitne medicinske pomoći, glasom koji je podrhtavao od straha. „Molim vas, dođite odmah, moj muž se guši, jedva diše!“ rekla je. Ekipa je stigla za nekoliko minuta, pregledali su ga i dali terapiju. „Trebalo bi da mu bude bolje sada,“ rekao je doktor, dok je skupljao svoje stvari. Samo su otišli, ostavljajući nas s nadom koja je brzo počela da bledi. Tata je na trenutak izgledao malo bolje, bar je tako delovalo.
Vreme je prolazilo ali tati nije bilo bolje. Naprotiv, svaki minut koji je prolazio činio je njegovo stanje gorim. Oko 7 sati ujutru, mama je ponovo zvala hitnu pomoć. Videla sam je kako stoji u uglu sobe, držeći telefon uz uvo, dok su joj suze klizile niz lice. „Molim vas, dođite, nije mu bolje, još uvek jedva diše,“ preklinjala je. S druge strane linije, čula sam hladan glas: „Izmerite mu pritisak, pa nam javite.“ Mama je odmahnula glavom, očajna. „Nemamo merač pritiska, nemamo kako to da uradimo!“ rekla je. Niko nije došao. Tata je ležao na krevetu, a svaki njegov udisaj bio je kao tihi krik za pomoć. Njegove oči, uvek tako tople i pune života, sada su bile zamagljene, kao da polako nestaje iz svog tela. Nisam mogla da podnesem taj prizor – moj tata, moj div, postao je tako krhak, a ja nisam mogla ništa da uradim.
Do 14 sati, stanje se menjalo, čas je bio bolje, čas je teško disao. Mama je zvala treći put. „Molim vas, dođite, moj muž umire!“ molila je u slušalicu. Lekar s druge strane pitao je ponovo za pritisak, kao da nije čuo naše molbe. „Nemamo merač, nemamo kako da izmerimo pritisak!“ odgovorila je mama, glasom koji je pucketao od očaja. „Onda ga dovedite,“ rekao je lekar, kao da je to bilo najnormalnije rešenje. „Kako da ga dovedemo?! On jedva diše, ne može ni da ustane, a mi ne možemo da ga nosimo!“ objašnjavala je mama. Molila je, preklinjala, ali ništa. Niko nije došao. Svaka sekunda čekanja bila je kao večnost. Sećam se kako sam klečala pored tatinog kreveta, držeći njegovu ruku, dok su mi suze kapale na njegove prste. „Tata, molim te, izdrži,“ šaputala sam, ali on je samo tiho stenjao, boreći se za svaki udisaj.
U 17:30, stanje mog tate se rapidno pogoršalo. Lice mu je totalno promenilo boju, a on je počeo da gubi svest. Uzela sam telefon i pozvala hitnu pomoć poslednji put. „Moj tata se guši, umire, molim vas, dođite odmah!“ vrisnula sam, ne mareći više za ništa. Glas s druge strane pokušavao je da me smiri. Komšija koji je u medjuvremenu došao uzeo je slušalicu i objašnjavao situaciju. konačno je se sa druge strane čulo: „Dolazimo.“ Ali bilo je prekasno. Kada su stigli u 17:58 sati, tata je već prestao da diše. Sećam se tog trenutka kao da je u usporenom snimku – lekar je kleknuo pored tate i započeo reanimaciju, ali bilo je kasno. Ekipa je brzo napustila stan, bez i jedne reči. Ni saučešće nisu izjavili.
Tata je još uvek bio topao, ali njegove oči, koje su me uvek gledale s toliko ljubavi, sada su bile zatvorene – zauvek. Shvatila sam u tom trenutku da više nikada neću čuti njegov glas, nikada neću čuti kako me zove „ćero“ dok mi stavlja tanjir s palačinkama ispred nosa. Moj svet se srušio. Klečala sam pored njega, držeći njegovu ruku, dok su mi suze kapale na njegove prste. „Tata, molim te, ostani,“ jecala sam, ali on nije čuo. Tišina je progutala sve – njegov smeh, njegove priče, njegov dah. U tom trenutku, dok sam gledala kako moj tata nestaje, znala sam da je sistem koji je trebalo da ga spase zapravo onaj koji ga je ubio. Ostale smo mama, Milana i ja, same u kući koja je odjednom postala ogromna i prazna, s bolom koji je nemoguće opisati.
Nemar koji se ne može oprostiti
Ovo nije bila nesreća. Ovo je bio nemar – čist, surov nemar koji je koštao mog tatu života. U bilo kojoj iole normalnoj zemlji, ovakav propust ne bi prošao bez posledica. U zemljama gde zdravstveni sistem funkcioniše, gde lekari shvataju težinu svog poziva, tata bi bio prebačen u bolnicu već nakon prvog poziva u 5 sati ujutru. Njegovo stanje – hronična bolest pluća, otežano disanje – bilo je jasno upozorenje da je u životnoj opasnosti. U Nemačkoj ili Švedskoj, lekar bi odmah prepoznao ozbiljnost situacije, poslao ekipu s odgovarajućom opremom. U Australiji postoji sistem nezavisnih istraga za svaki smrtni ishod u vezi s medicinskim propustom – porodice dobijaju transparentan proces, a lekari snose odgovornost. U Velikoj Britaniji, Nacionalna zdravstvena služba ima stroge protokole: ako pacijent pokazuje znake ozbiljnog stanja, ekipa se šalje odmah, a ako lekar propusti da prepozna hitnost, suočava se s ozbiljnim posledicama, uključujući suspenziju i sudske postupke.
Ali ne u Srbiji. Ovde je moj tata postao broj u statistici, još jedna žrtva sistema koji više štiti svoje lekare nego pacijente. Lekar koji je tri puta ignorisao naše očajničke pozive, koji nije prepoznao simptome srčanog popuštanja, koji je rekao „dovedite ga“ umesto da pošalje ekipu – taj lekar i dalje radi, nesmetano. A sve to omogućava pravni vakuum koji traje godinama jer ministar zdravlja nije ispunio svoju zakonsku obavezu. Članom 83, stav 4 Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisano je da ministar donese propis o načinu i organizaciji rada hitne pomoći, uključujući protokole, u roku od 18 meseci od usvajanja zakona 2019. godine. Prošlo je šest godina, a taj propis ne postoji. U tom pravnom vakuumu stvoren je sistem neodgovornosti gde niko ne snosi posledice – ni lekari, ni institucije. Član 62 istog zakona nalaže zdravstvenim ustanovama da pruže hitnu pomoć „u skladu sa zakonom“, ali taj pojam nije primenjiv jer podzakonski akti nikada nisu doneti. U Srbiji, Lekarska komora nije tu da štiti pacijente – ona je tu da štiti svoje članove, čak i kada njihovi propusti ubijaju. Prema podacima nevladinih organizacija, u Srbiji hiljade porodica godišnje ostane bez pravde zbog medicinskog nemara, a većina slučajeva nikada ne dođe ni do suda. Kako je moguće da čovek koji jedva diše, koji se guši, bude ostavljen da umre kod kuće jer porodica „nema merač pritiska“? Kako je moguće da lekar ne prepozna hitnost situacije, čak i ako su resursi ograničeni? Pandemija nije izgovor – pandemija je razlog više da se lekari bore za svaki život, posebno za one najugroženije poput mog tate. Ali u Srbiji, gde je odgovornost reč koja ne postoji, životi poput tatinog se zaboravljaju, a porodice ostaju da nose bol same.
Borba za pravdu uz Pokret „Pravo na život – Meri“
Nismo mogle da prihvatimo da je tata umro jer niko nije došao na vreme. Znala sam da moramo da potražimo odgovornost. Lekar koji je tog dana bio na dužnosti, koji je ignorisao naše očajničke pozive, morao je da odgovara. Podnele smo predlog za pokretanje disciplinskog postupka pred Lekarskom komorom Srbije, u nadi da će pravda bar donekle ublažiti naš bol. Ali taj put nije bio lak – bio je pun prepreka koje same nikada ne bismo prešle. Ključnu ulogu u toj borbi odigrao je Pokret „Pravo na život – Meri“. Oni nisu bili samo podrška – oni su bili naš oslonac u svakom smislu. Prikupili su svu potrebnu dokumentaciju, od medicinskih izveštaja do svedočenja, sastavili žalbu koja je kasnije usvojena od strane Vrhovnog suda časti, i obezbedili advokata koji je zastupao naš slučaj. Bez njih, ne bismo imale snage ni znanja da se izborimo s birokratskim lavirintom koji je trebalo da nam donese pravdu.
U početku je sve delovalo beznadežno. Sud časti Regionalne lekarske komore Vojvodine doneo je rešenje da je naš predlog neosnovan.
Rekli su da lekar nije prekršio pravila, da je postupio u skladu s protokolima, iako su priznali da je tog dana Služba hitne medicinske pomoći bila preopterećena zbog pandemije. U njihovom obrazloženju, čula sam izgovore: da nismo mogle da izmerimo pritisak, da mama nije rekla da je kovid pozitivna. Kao da je to bilo opravdanje za nemar! Bila sam besna. Kako mogu da kažu da je „neosnovano“ kada je moj tata umro čekajući pomoć koja nije stigla? Ali zahvaljujući Pokretu „Meri“, nismo odustale – oni su sastavili žalbu i uložili je Vrhovnom sudu časti.
Naša upornost i njihova pomoć su se isplatili. Nakon žalbe, Vrhovni sud časti je priznao da postoje osnovi za postupak, i predmet je vraćen Regionalnoj lekarskoj komori. Konačno, 18. novembra 2022. godine, Sud časti doneo je presudu: lekar je proglašen odgovornim. Utvrđeno je da nije prepoznao simptome srčanog popuštanja, iako su ga mama, Milana i ja, zajedno s medicinskom sestrom, upozoravale na tatinu kritičnu situaciju. Nije izašao na teren, nije pružio hitnu pomoć koja je bila neophodna. Sud je verovao našim iskazima i iskazima komšije Igora, koji je svedočio o našem očaju tog dana. Kazna? Javna opomena. Samo to – reči na papiru. Iako je to bila blaga kazna, mi smo bile zadovoljne – ne jer smo želele osvetu, već jer smo želele da neko konačno kaže da postoji odgovornost, da tatin život nije prošao nezapaženo.
Mislila sam da je to bar neki korak ka pravdi, makar mali. Ali ni to nije trajalo.
Sistem je imao druge planove. Lekar se žalio na odluku, i 23. decembra 2022. godine Vrhovni sud časti Lekarske komore Srbije doneo je novu odluku – prvostepena presuda je ukinuta, a postupak obustavljen zbog apsolutne zastarelosti. Dve godine od tatinog odlaska, 1. decembra 2022, rok za pokretanje postupka je istekao. Ovo nije bila slučajnost – ovo je bila svesna strategija. Sistem je odugovlačio postupak, iznurivao nas beskonačnim papirologijama, odbijanjima i žalbama, sve dok slučaj nije zastareo. Svaki korak bio je dizajniran da nas slomi, da nas natera da odustanemo, da pravda nikada ne stigne. Od početnog odbijanja našeg zahteva, preko laži o fono zapisima, do konačnog obustavljanja postupka – sve je bilo deo plana da se zaštite krivci, a mi, porodica, ostavimo iscrpljene i bez pravde. Vrhovni sud je čak priznao da prvostepeni sud nije dovoljno utvrdio činjenice – da li je lekar uopšte mogao da dođe, da li je trijaža tokom pandemije bila prepreka, da li je propust direktno doveo do tatinog kraja. Ali umesto da traže istinu, oni su izabrali zastarelost – najlakši izlaz za sistem koji ne želi odgovornost.
Manipulacija i prikrivanje dokaza – sramota sistema
Dok smo se borile za pravdu, naišle smo na još jednu sramotu sistema – očiglednu manipulaciju i prikrivanje dokaza koji su mogli da pokažu istinu o nemaru koji je oduzeo život mom tati. Pokret „Pravo na život – Meri“ zatražio je od Doma zdravlja Bačka Palanka fono zapise naših poziva hitnoj pomoći od 1. decembra 2020. godine – snimke koje bi pokazale naš očaj, naše krike, naše molbe za pomoć koje su ignorisane. Ti snimci bili bi nepobitan dokaz da je lekar čuo koliko je tatin život u opasnosti, a ipak nije ništa preduzeo. U prvom odgovoru, 22. septembra 2021. godine, Dom zdravlja je jasno naveo da se svi pozivi na broj 194 tonski beleže. To nam je dalo nadu – konačno ćemo imati dokaz naših očajničkih poziva, maminog preklinjanja, mog vriska da tata umire.
Ali kada smo zvanično zatražili te snimke ili njihove transkripte, u januaru 2022. godine, Dom zdravlja je imao drskosti da kaže da ne poseduju te zapise – niti audio snimke, niti transkripte, niti čak evidenciju o pozivima. Kako je moguće da prvo tvrde da se pozivi snimaju, a onda, kada ih zatražimo, kažu da ih nemaju?
Ovo nije slučajnost – ovo je svesna manipulacija, podmuklo prikrivanje dokaza kako bi se zaštitio lekar koji nije uradio svoj posao. Dom zdravlja je lagao, igrajući se s našim bolom, koristeći birokratske izgovore da sakrije istinu. Kako je moguće da nema evidencije o pacijentu koji je tog dana više puta zvao, a ekipa je izlazila na teren? Kako je moguće da Služba hitne medicinske pomoći nema opremu za snimanje poziva u 21. veku, kada su sami priznali da se pozivi snimaju? Ovo je sramota, uvreda za svaku porodicu koja traži pravdu. U zemljama gde pravda funkcioniše, ti snimci bi bili ključni dokazi, a institucije bi bile kažnjene zbog laganja i prikrivanja. U Srbiji? U Srbiji se dokazi gube, laži se nižu, a porodice ostaju bez odgovora, prepuštene da se same bore protiv zida birokratske ravnodušnosti.
Pravda koja ne stiže – sistem koji štiti nemar
Evropski sud za ljudska prava kaže da uskraćivanje pravde može biti povreda ljudskih prava, jer porodica ostaje u stanju poniženja i bespomoćnosti. To je tačno ono što osećam. Kodeks medicinske etike Lekarske komore Srbije, u članu 8, kaže da je svaki lekar dužan da pruži hitnu pomoć osobi kojoj preti opasnost po život, bez obzira na to da li je na dužnosti ili nije. Član 9 nalaže da lekari moraju pružati pomoć u vanrednim okolnostima, poput pandemije. Moj tata je bio u opasnosti – zašto niko nije došao? Zašto su izgovori o trijaži i pandemiji dovoljni da se život čoveka zaboravi?
U svakoj normalnoj zemlji, ovakav slučaj bio bi ozbiljno shvaćen. U Velikoj Britaniji, na primer, Nacionalna zdravstvena služba (NHS) ima stroge protokole za hitne slučajeve – ako pacijent pokazuje znake ozbiljnog stanja, kao što je otežano disanje, ekipa se šalje odmah, a ako lekar propusti da prepozna hitnost, suočava se s ozbiljnim posledicama, uključujući suspenziju i sudske postupke. U Australiji postoji sistem nezavisnih istraga za svaki smrtni ishod u vezi s medicinskim propustom, a porodice imaju pravo na transparentan proces i odštetu. U Srbiji? U Srbiji se postupak obustavlja zbog „zastarelosti“, a lekar koji nije došao na vreme i dalje radi, nesmetano, dok mi, porodice, nosimo teret gubitka. Sistem u Srbiji nije napravljen da štiti pacijente – napravljen je da štiti one koji zakazuju. Zastarelost je samo izgovor, još jedan način da se izbegne odgovornost. Kako je moguće da dve godine nisu dovoljne da se utvrdi istina, da se donese pravda? Kako je moguće da život mog tate vredi manje od birokratskih rokova?
Praznina koju niko ne može da popuni
Dok pišem ovo, držim tatinu fudbalsku loptu – onu s kojom smo se igrali u dvorištu. Još uvek miriše na njega. Svaka uspomena na tatu boli, ali i greje. Sećam se kako je pravio palačinke, kako je pričao o fudbalu s toliko strasti, kako je uvek imao vremena za nas. Ali svaka uspomena nosi i gorčinu – jer znam da je mogao da bude tu da je neko uradio svoj posao. Sistem me je izdao. Lekar koji nije došao i dalje radi, i dalje nosi svoj mantil, dok ja svaki dan živim s prazninom koju niko ne može da popuni.
Kada sam saznala da je presuda ukinuta, stajala sam u kuhinji, držeći tatinu šolju za kafu – onu koju je uvek koristio. Ruke su mi drhtale, suze su mi same krenule niz lice. Mama je sedela za stolom, nemo gledajući u pod, dok je Milana pokušavala da me uteši: „Jovana, ne odustaj, borićemo se dalje.“ Ali kako da se borim kada mi svaki put izvuku tepih ispod nogu? Kada mi sistem, koji treba da nas štiti, kaže da tatin život nije dovoljno važan da bi se činjenice „dovoljno utvrdile“? Tog dana sam shvatila – pravda u ovoj zemlji nije stvar istine, već stvar igre koja nikad ne prestaje.
Poziv na borbu
Ovo nije samo moja priča. Ovo je priča hiljada porodica u Srbiji koje su izgubile nekog voljenog jer sistem nije bio tu kada je trebalo. Zato sam se pridružila Pokretu „Pravo na život – MERI“. Zajedno se borimo za pravdu, za promenu, za sistem koji će štititi, a ne izdavati. Pozivam sve vas koji ste prošli kroz sličan bol, koji imate priču o gubitku zbog nemara sistema – podelite je sa nama. U ime onih koji više ne mogu da govore, mi sada pišemo.
Podeli ovu priču. Pokažimo da naši voljeni nisu samo broj u statistici, već ljudi koji su zaslužili da žive. Tata, obećavam ti – neću odustati. Tvoj osmeh me vodi, i boriću se dok god dišem.
ŽIVOTI IZGUBLJENI U TIŠINI SISTEMA OBAVEZUJU NAS DA TA TIŠINA VIŠE NIKAD NE OSTANE BEZ ODGOVORA!
