Pet godina pravnog vakuuma u hitnoj pomoći: koliko još života mora biti izgubljeno?
U Republici Srbiji, pravo na hitnu medicinsku pomoć garantovano je Ustavom i Zakonom o zdravstvenoj zaštiti. Ipak, stvarnost pokazuje da je to pravo postalo privilegija — dostupna ne po potrebi, već po proceni bez jasnih pravila i bez odgovornosti.
U centru ovog sistemskog problema nalazi se Član 83, stav 4. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji obavezuje Ministarstvo zdravlja da donese podzakonski akt kojim se uređuju način trijaže pacijenata, medicinski kriterijumi za hitna stanja i postupanje ekipa hitne pomoći. Taj pravilnik je, prema zakonu, morao biti donet najkasnije do kraja 2020. godine.
Danas, u maju 2025. godine, takav pravilnik i dalje ne postoji.
Šta to znači u praksi?
Bez jasno propisanih kriterijuma:
- Niko nije obavezan da pošalje ekipu čak ni kada je život ugrožen.
- Odluke se donose proizvoljno, telefonski, bez ikakve kontrole.
- Ne postoji odgovornost kada pacijent premine jer pomoć nije poslata.
- Zdravstvene ustanove se pozivaju na interne protokole umesto na zakon.
- Resursi hitne službe se sve češće koriste za komercijalne svrhe.
Kako se izbegava odgovornost?
U slučajevima kada ekipa nije poslata, odgovornost bi trebalo da snosi ustanova kao pravno lice, jer nije sprovela postupak u skladu sa zakonom (po članu 258 Zakona o zdravstvenom osiguranju). Međutim, zdravstvene inspekcije:
- ne podnose prekršajne prijave,
- umesto toga traže stručna mišljenja i stavove lekarskih komisija,
- pozivaju se na “doktrinarne stavove” koje nisu pravna kategorija.
Tako se pravna odgovornost premešta na doktrinarni teren, gde niko ne odgovara jer se odluka predstavlja kao stručna procena, a ne kao kršenje zakona.
Čak i kada pacijent premine, institucije ocenjuju da “nije bilo propusta u postupanju” jer se neko u timu pozvao na subjektivni utisak da “nije bilo hitno” — bez pregleda, bez dolaska na teren, bez medicinske dokumentacije.
Gde zakon prestaje, nastaje vakuum
Član 62. Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisuje da je zdravstvena ustanova dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć u skladu sa zakonom. Međutim, kako podzakonski akti koji bi operacionalizovali ovu odredbu nisu doneti, termin „u skladu sa zakonom“ postaje pravno neprimenjiv.
U tom vakuumu, u svakodnevnoj praksi koristi se izraz „doktrinarni stavovi“ — termin koji nije zakonski definisan, niti postoji jedinstveni dokument koji ga operacionalizuje. U brojnim slučajevima prijavljenim našem udruženju, simptomi koje evropski i svetski protokoli nedvosmisleno prepoznaju kao hitne, u Srbiji su ocenjeni kao nehitni, uz obrazloženje da je postupanje bilo u skladu sa „doktrinarnim stavovima“.
Situaciono istraživanje Pokreta MERI pokazalo je da su ti stavovi:
- neujednačeni – isti simptomi se u različitim situacijama klasifikuju različito,
- neprecizni – jer ne postoje jasna pravila koja ih uređuju,
- zloupotrebljivi – jer se koriste za retroaktivno opravdavanje neizlaska ekipe.
Na primer, u jednom slučaju su simptomi kolapsa, nekontrolisanog povraćanja, hladnog preznojavanja i otežanog govora, odbačeni kao nehitni, uz obrazloženje da je sve bilo u skladu sa “doktrinarnim stavovima”. Ipak, u nekoliko drugih poziva sa istovetnim simptomima, pozivi su bili označeni kao prvi stepen hitnosti i ekipe su poslate bez odlaganja.
Odbor za zdravlje i porodicu — odbor koji ne deluje
Iako bi ovaj skupštinski odbor trebalo da nadzire primenu zakona u oblasti zdravstva, od početka aktuelnog saziva do danas (2025), održana je samo jedna sednica. Ni jednom nije otvorena tema sistemskog kršenja člana 83. Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Zbog toga je Pokret “Pravo na život — MERI” dana 5. maja 2025. uputio zvaničan dopis svim članovima Odbora, u kome zahteva:
- da Odbor zatraži izjašnjenje Ministarstva zdravlja o nepostupanju po zakonu,
- da sazove javno slušanje na temu posledica pravnog vakuuma,
- da predloži mere za odgovornost i kontrolu u radu hitne medicinske pomoći.
Svedočanja porodica: Glasovi pravde
Serijal “Glasovi pravde” beleži dokumentovana svedočanja porodica koje su izgubile najmilije jer hitna pomoć nikada nije stigla. Prve četiri priče objavljene su uz prateću dokumentaciju.
Zaključak
Kada zakon ne važi pet godina, to nije više propust. To je sistem.
I taj sistem već ima žrtve. Svaki novi dan bez reakcije znači novu mogućnost za izgubljen život.
Zato zahtevamo: zakon za sve. Pravo na hitnu pomoć za svakog.
Zato nećemo da ćutimo.
