30. novembra 2024. godine, Srdjan Jovanović je ležao onesvešćen u porodičnoj kući u selu Orašac kod Leskovca. Porodica je tri puta pozivala hitnu pomoć. Niko nije došao. Dok su čekali ekipu koja nikad nije stigla, njegova ćerka i supruga su pokušavale da ga održe budnim. Umivali su ga, masirali, molili ga da otvori oči. Hitna pomoć nije došla. Srdjan je umro čekajući hitnu pomoć.
Srdjan Jovanović nije bio broj.
Bio je suprug, otac, deda, brat, prijatelj. Bio je čovek koji nije znao da kaže „ne“ kada treba pomoći drugome. Čovek koji je svoje ruke trošio na popravljanje tuđih kvarova, ali nikada nije zaboravio da primi goste sa osmehom i srdačnošću. Za mnoge – majstor. Za svoje – heroj.
Rođen 1967. godine u selu Oraša, nadomak Leskovca, Srdjan je ceo život proveo radeći pošteno, strpljivo i posvećeno. Kao vodoinstalater, ostavio je trag širom Srbije – od Leskovca do Beograda, pa sve do Moskve i Alma Ate. Gde god je trebalo rešiti problem s vodom, tu je bio on – tih, stručan, pouzdan.
Ali ono što ga je činilo velikim nije bio alat u rukama, već toplina u duši. Njegova vrata su uvek bila otvorena. Ljude je dočekivao sa širokim osmehom, kafom, pitanjem: „Šta ti treba?“ – i bez ustručavanja priskakao u pomoć.
Za svoju porodicu bio je mnogo više od oca i muža. Bio je sidro u buri. Za suprugu Ivanu – saputnik i oslonac. Za ćerke Teodoru i Anđelu – sigurnost. Za malu unuku Dariju – prvi osmeh, prva šetnja, prvi zagrljaj. Bio je tek počeo da je vodi za ruku kroz život. Nije dočekao njen prvi rođendan.
I za svog brata Radovana bio je dar koji se ne ponavlja. Rođeni, ali i duhovno nerazdvojni, bez tajni, bez trzavica. Njihov odnos je bio svetionik – primer kako izgleda istinska bratska ljubav. Tog poslednjeg dana, Srdjan je došao da ga vidi. Naizgled obična poseta, ali ispostaviće se — oproštaj. Dva sata kasnije, Srdjan će se srušiti u svom domu, a Radovan će ostati bez čoveka s kojim je hodao rame uz rame kroz ceo život.
Dan kada je sistem ostavio porodicu samu
Bilo je tiho, pretiho za subotu. Kuća Jovanovića u Orašcu mirisala je na supu, na kraj radne nedelje, na sigurnost. Spremali su se za običan dan – možda šetnja, možda popodne s unukom. A onda – tup zvuk. Srdjan je pao. Bez reči. Samo je klonuo. Noge su mu popustile kao da ih više nije bilo. Ivana je prva dotrčala. Teodora odmah za njom. Pomislile su – možda mu je pao pritisak, možda samo vrtoglavica, daće mu vode, biće bolje. Znale su da ima povišen šećer, da mu je srce slabo, da ume da se umori. Ali ovako nikada nije bilo. Ležao je na podu. Oči zatvorene. Lice bledo. Nije se pomerao. Ivana je instinktivno potrčala do kuhinje – da donese vodu, da ga rashladi, da uradi bilo šta. Teodora je već držala njegovu ruku, pokušavala da ga dozove: „Tata? Tata, hajde… samo otvori oči…“ Nije bilo odgovora. U glavi su im se sudarale misli. Panika je rasla, ali su verovale – da 194 postoji zbog onih trenutaka kad sekunde odlučuju između života i smrti. Da je poziv hitnoj pomoći poziv u život, a ne u tišinu. Država postoji. Služba postoji. Sistem funkcioniše.
U 12:58 – prvi poziv. Niko se ne javlja.
U 12:59 – drugi pokušaj. Ovog puta, registrofon Doma zdravlja beleži 11 sekundi poziva. Na snimku se čuju uznemireni ženski glasovi, panika, šapat i dozivanje: „Tata! Tata!“ Telefon dva puta zazvoni – zatim se prekida tonom zauzeća.
Treći put, neko se javlja. Napokon. Ivana pokušava da objasni, ali u slušalici — nepoverenje.
„Da li mu se vratila svest?“
„Ne, žmuri. Ne reaguje.“
„Znači svestan je? Povratio se, je l’ tako?“
Teodora pokušava da razjasni. Njena ruka drhti, reči joj se lome. Da li treba da kaže nešto „pravilno“ da bi poslali pomoć? Da li greši? Pita se: Šta ako zbog mog odgovora tata ostane bez pomoći?
Dispečer ne šalje nikoga. Umesto toga – upućuje ih da izmere pritisak i šećer. Da ga procene sami. Da sami odluče koliko je hitno.
U tom trenutku, svi znaju istinu. Niko neće doći.
U pozivu koji je zabeležen, jasno se čuje glas člana porodice koji pokušava da objasni:
„Onesvestio se tata.“
Već u sledećem trenutku, dok pozivalac govori da pacijent ima problem sa šećerom, pritiskom i srcem, dispečer paralelno priča s nekim u pozadini o rasporedu smena. To nije samo manjak fokusa — to je manjak poštovanja prema pozivaocu koji u tom trenutku strahuje da će izgubiti člana porodice.
Dispečer zatim postavlja pitanje:
„Da li mu se vratila svest?“
Pozivalac odgovara jasno i tačno:
„Nije u svesnom stanju, žmuri.“
Međutim, umesto da se to prihvati kao klinički relevantan podatak i alarmantni simptom — dispečer izvrće rečeno i sam donosi zaključak:
„Znači trenutno sad žmuri, ali je svestan, povratio se, je l’ tako?“
Ova rečenica postavlja osnov za ono što se potom dešava — neizlazak ekipe. Bez da je lekar konsultovan, bez da je neko video pacijenta, bez pulsa, bez pritiska, bez EKG-a — neko je, na osnovu pretpostavke, odlučio da se pomoć ne šalje.
Umesto toga, porodici je prebačena odgovornost:
„Izmerite mu šećer i pritisak, pa nas ponovo pozovite.“
To je trenutak kada država – preko svog sistema – ne samo da odustaje od čoveka u nevolji, već od njega i porodice traži da sami presude da li je stanje ozbiljno.
Niko ne pita da li imaju aparat. Niko ne pita da li znaju kako. Niko ne pita da li je bezbedno da sami pokušavaju nešto s čovekom bez svesti.
U tom trenutku, sistem se povukao.
Povukao se iza pitanja, formalnosti, rutine.
A čovek je ostao da leži. I da umre.
Ostavljeni da sami mole za život.
U kući – šapat prerasta u jecaj.
Ivana drži peškir natopljen hladnom vodom. Teodora mu pritiska grudi dlanovima koje više ne oseća.
Njihov glas se gubi u suzama:
„Vrati se… molim te, samo otvori oči… Tata… čuješ li nas?“
Znoj mu se sliva niz slepoočnice, ali on ne reaguje. Pogled mu je zaklopljen kao da sanja.
One ne znaju da li je to san – ili odlazak.
Nema više vremena za logiku. Nema više čekanja.
Srđan Jovanović je imao 39 godina radnog staža. Gotovo četiri decenije uplaćivao je zdravstveno osiguranje.
Sve te godine verovao je da, kada zatreba, pomoć postoji. Da će sistem u koji je ulagao — doći po njega.
Ali kada je pao, kada je izgubio svest i kada je pomoć bila najpotrebnija — država ga je ostavila.
Bez saniteta. Bez tima. Bez prevoza.
Porodica je ostavljena da se sama snađe. Da sama odluči da li ima vremena. Da sama traži prevoz. Da sama pokušava da ga spase.
Zet uzima telefon i zove svog oca:
„Spremi auto. Odmah.“
Jedina preostala nada dolazi iz sela, 12 kilometara dalje.
Dok se drugi ljudi spremaju za popodnevni ručak, u kući Jovanovića pakuje se telo koje jedva diše.
Omotavaju ga ćebetom, polako, kao da je beba – a ne čovek koji odlazi.
Stavljaju mu jastuk ispod glave, tiho, nežno – kao da će ga time ubediti da ostane.
Svaka sekunda boli. Svaka reč se prelama.
Jer svi osećaju ono što niko ne sme da kaže naglas: možda više nije tu.
U 14:23 – Srdjan se prima u Urgentni centar Leskovac. Sat i po kasnije od prvog poziva.
Telo mu je hladno.
Oči zatvorene. Srce sporo. Reči porodice bez odgovora.
Za Srđana kasno. Prekasno.
Za sve ono što je moglo da se uradi – kad je još bio tu.
Srdjan Jovanović je umro.
Ali ono što najviše boli nije trenutak kada je izdahnuo — već sve ono pre toga.
Sve što su morale same.
Sve što niko nije čuo.
Telefon koji je zvonio.
Dispečer koji je sudio.
Sistem koji nije došao.
Umro je čovek.
Ali s njim je umrlo i poverenje.
U državu. U službu. U obećanje da pomoć postoji.
Kada institucije zataje, ostaje samo istina – i borba
Nakon što je Srdjan preminuo, kuća Jovanovića je utonula u tišinu. Ali ne onu tihu, bolnu, posle sahrane. Već onu dublju – tišinu institucija. Tišinu sistema koji je ćutao dok su zvali. I nastavio da ćuti i nakon što je bilo prekasno.
U toj tišini, porodica je pokušavala da razume:
Zašto se niko nije javio?
Zašto niko nije došao?
Zašto je čovek koji je čitav život pomagao drugima — ostavljen sam kad je njemu pomoć bila potrebna?
U toj konfuziji, dok su još brojali dane bez njega, brat Radovan Jovanović je odlučio da ne ćuti.
On, odlikovani radnik u sektoru bezbednosti, čovek sa preko 40 priznanja za odgovornost i čast, nije mogao da prihvati da je brat umro zato što se niko nije odazvao na poziv u pomoć.
U mejlu koji je poslao Pokretu „Pravo na život – MERI“, napisao je jednostavno:
„Jučе sam sahranio rođenog brata… Po pozivu ukućana hitna pomoć je odbila da dođe, što je bilo presudno za smrt… Ako ste u mogućnosti da nam pomognete u ostvarivanju prava zbog gubitka života usled neodgovornog ponašanja dežurnog…“
To nije bio samo mejl.
To je bio vapaj čoveka koji je izgubio brata, ali nije izgubio osećaj za pravdu.
Porodica više nije verovala nikome — institucije su izneverile.
Zato su tražili nekoga ko sluša. Nekoga ko neće reći „nije bilo greške“.
Tražili su istinu. I nekoga da im pomogne da je izgovore naglas.
Tog dana, njihova borba je postala i naša.
Borba traje – jer Srdjan nije bio jedini
Srdjan Jovanović je imao pravo da živi.
Imao je pravo da mu pomoć bude pružena. Da mu ekipa bude poslata. Da njegov poziv bude saslušan i shvaćen ozbiljno.
To pravo mu je garantovao Ustav Republike Srbije. Garantovali su ga Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o pravima pacijenata.
Ali tog dana, kao i za mnoge druge građane pre i posle njega — to je ostalo samo mrtvo slovo na papiru.
Jer iako pravo postoji, ne postoji propis koji uređuje kako se to pravo ostvaruje.
Ministarstvo zdravlja već pet godina odbija da donese podzakonske akte iz člana 83. stav 4. Zakona o zdravstvenoj zaštiti — jedini dokument koji bi jasno definisao način i organizaciju rada hitne pomoći u Srbiji.
A bez pravila – nema ni odgovornosti.
Bez obaveze – nema kršenja.
Bez protokola – nema ni „greške“. Samo smrt koja ostaje nevidljiva, neprocesuirana i nepriznata.
Zbog tog pravnog vakuuma, Srdjanu nije data ni osnovna šansa za preživljavanje.
Uskraćena mu je pomoć. A s njom i pravo na život.
Za njegovu smrt — niko nije odgovarao.
Ali zahvaljujući istrajnosti porodice i podršci Pokreta „Pravo na život – MERI“, načinjeni su prvi koraci. Prikupljena je sva neophodna medicinska dokumentacija. Potom je pokrenuta vanredna unutrašnja provera rada službe hitne pomoći koja — iako suštinski nije donela pravdu, otvorila je prostor da se greške dokumentuju, uporede i institucionalno ospore.
Jer ono što se nalazi u tom izveštaju — iako pažljivo upakovano u administrativni ton — potvrđuje ono što svi znamo: ljudi umiru, a sistem ne prepoznaje grešku. Ili još gore — ne priznaje da odgovornost uopšte postoji.
To nije kraj — to je početak.
Jer upravo takvi izveštaji, iako ne donose sankcije, dokazuju nešto važnije:
da sistem, svesno i uporno, izbegava da propiše pravila — jer bez pravila, nema kršenja. A bez kršenja — nema ni krivice.
Zato se borba nastavlja.
Trenutno se čeka i izveštaj vanredne spoljne kontrole, koji bi morao da potvrdi ili ospori zaključke interne komisije. Pored toga, brat pokojnog Srđana, Rade Jovanović, podneo je zahtev za postupanje zdravstvene inspekcije zbog kršenja člana 55 Zakona o zdravstvenom osiguranju, kojim se građanima garantuje pravo na hitnu medicinsku pomoć i sanitetski transport.
U okviru tog zahteva, pokrenuto je i pitanje odgovornosti samih inspektora, koji su u brojnim slučajevima — uključujući i ovaj — propustili da podnesu prekršajne prijave, a potencijalno i prijave protiv ustanova i odgovornih lica.
Jer ako niko ne odgovara — pravda ostaje samo moralni zahtev.
A zakon – prazno slovo.
U nastavku sledi analiza izveštaja koji najbolje pokazuje kako izgleda institucionalna alhemija:
kako se ljudska smrt pretvara u „ispravno postupanje“.
🔹 1. Forma ispoštovana, suština izostala
Nadzor je formalno sproveden: komisija sastavljena, dokumentacija pregledana, izveštaj napisan.
Ali ono što nedostaje jeste stvarna kritička analiza postupanja službe hitne pomoći. Umesto toga, dobijamo opravdavanje:
„Pozivalac je naveo da je neko pao bez svesti, na pitanje medicinskog tehničara da li boluje od epilepsije pozivalac daje podatke da je dijabetičar, da ima povišen pritisak i slabo srce…”
Ovde se zapravo potvrđuje: pozivalac je više puta jasno rekao da se radi o osobi koja je izgubila svest i ima hronične bolesti. I pored toga — ekipa nije poslata.
🔹 2. Opravdavanje pasivnosti dispečera
U tački 8.3 se navodi da je medicinski tehničar „postavio jasna i precizna pitanja“, ali se odmah zatim konstatuje da „nije bilo potrebe za izlaskom ekipe“.
Ovo je ključna zamena teza. Dispečer nije lekar. Nije imao dovoljne informacije. Nije izvršio pregled. Svoju procenu bazira isključivo na telefonskom razgovoru sa osobom pod stresom. I na tome se donosi odluka o (ne)spašavanju života.
🔹 3. Ključno priznanje u zaključku
Najvažniji deo izveštaja je poslednji pasus:
„Razgovor pozivaoca i medicinskog tehničara nije trajao dugo, a predlog tehničara da se izmere vrednosti šećera i krvnog pritiska ne bi oduzeo više od par minuta, a bio bi od velike koristi za odluku o slanju ekipe.”
Ova rečenica priznaje da odluka o slanju ekipe NIJE bila zasnovana na jasnim parametrima. Znači: nisu imali dovoljno podataka, ali su svejedno odlučili da NE pošalju pomoć.
🔴 Zaključak – izveštaj koji opravdava smrt
Ovaj izveštaj je ogledni primer kako sistem štiti sebe umesto građana.
Umesto da se otvori pitanje odgovornosti zbog neizlaska ekipe na poziv za onesvešćenog pacijenta s hroničnim bolestima — sve se svelo na birokratsko prepakivanje i prikrivanje propusta.
Nigde nema pitanja:
- Zašto tehničar nije odmah konsultovao dežurnog lekara?
- Zašto nije primenjen najoprezniji pristup kada se pominje nesvestica i srčani problemi?
- Zašto se porodici prebacuje odgovornost da odlučuje o „hitnosti“, u trenutku panike i bez opreme?
A najvažnije — nema posledica.
Nema odgovornosti.
Nema priznanja da je neko zakazao.
Ova priča nije izuzetak.
Ona je samo jedna od mnogih koje svakodnevno ostaju neispričane i bez odgovornosti — u tišini telefonskih linija koje niko ne podiže, dispečerskih procena koje nikog ne obavezuju i smrti koje niko ne priznaje.
Zato postoji serijal „Glasovi pravde“.
Da se ćutanje prekine.
Da se svaka porodica koja je ostala bez odgovora — čuje.
Ako ste i vi izgubili nekog jer pomoć nije stigla, jer niko nije došao, jer vam je rečeno da „nije hitno“ — pišite nam.
Naš mejl je: prijaviproblem@pokretmeri.org.rs
Više informacija i objavljenih priča pronaći ćete na: https://pokretmeri.org.rs/home/glasovipravde/
Više ne govorimo samo zbog Srdjana.
Govorićemo zbog svih.
Jer oni više ne mogu da govore.
Zato mi pišemo.
ŽIVOTI IZGUBLJENI U TIŠINI SISTEMA OBAVEZUJU NAS DA TA TIŠINA VIŠE NIKAD NE OSTANE BEZ ODGOVORA!
