U Republici Srbiji, pet godina traje pravni vakuum u radu hitne pomoći – iako je pravo na hitnu medicinsku pomoć garantovano Ustavom i zakonom. Ipak, stvarnost pokazuje da je to pravo postalo privilegija – dostupno ne po potrebi, već po nečijoj subjektivnoj proceni, bez jasnih pravila i bez odgovornosti. Ministarstvo zdravlja već pet godina krši član 83. stav 4. Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji ga obavezuje da donese podzakonski akt o načinu trijaže pacijenata, medicinskim kriterijumima za hitna stanja i postupanju ekipa hitne pomoći. Taj pravilnik je, prema zakonu, morao biti donet najkasnije do oktobra 2020. godine. Danas, sredinom 2025. godine, takav pravilnik i dalje ne postoji – stvoren je opasan pravni vakuum.
Šta to znači u praksi?
Bez jasno propisanih kriterijuma i protokola za rad hitne službe u celoj zemlji, posledice po građane su višestruke i teške:
- Niko nije obavezan da pošalje ekipu čak ni kada je život pacijenta očigledno ugrožen. Odluka da li će pomoć biti poslata zavisi od subjektivne procene dispečera.
- Odluke se donose proizvoljno, telefonom, često od strane pojedinca, bez ikakve nezavisne kontrole ili nadzora.
- Ne postoji odgovornost kada pacijent premine jer pomoć nije poslata – slučajevi se interno zatvaraju uz obrazloženje da “nije bilo propusta u postupanju”.
- Ustanove hitne pomoći pozivaju se na interne protokole umesto na zakon, što znači da svaka ustanova može imati različita pravila; jedinstveni standard ne postoji.
- Resursi hitne službe (lekari, vozila) sve se češće koriste za komercijalne svrhe – prioritet imaju sanitetski prevozi, medicinska obezbedjenja javnih skupova, podrška privatnim klinikama koje se naplaćuju, dok prave hitne intervencije čekaju.
Drugim rečima, u odsustvu pravilnika, životno važna služba funkcioniše naslepo. Građani nemaju garanciju da će ekipa izaći na teren čak i u krajnje ozbiljnim situacijama, jer ne postoje jasno definisani kriterijumi šta se smatra hitnim stanjem.
Kako se izbegava odgovornost?
Kada ekipa hitne pomoći nije poslata, pravno bi odgovornost trebalo da snosi zdravstvena ustanova kao pravno lice – jer nije postupila u skladu sa zakonom. Na primer, član 258. Zakona o zdravstvenom osiguranju propisuje sankcije ako se pacijentu uskrati zakonom predviđena hitna pomoć. Međutim, u praksi se to ne dešava. Zdravstvena inspekcija ne podnosi prekršajne prijave protiv ustanova niti odgovornih lica. Umesto toga, inspekcija pribavlja stručna mišljenja – traži od lekarskih komisija internih u toj istoj ustanovi da ocenjuju da li je bilo propusta. Takođe, poziva se na “doktrinarne stavove” – maglovit pojam koji nije pravna kategorija niti deo važećih propisa.
Tako se pravna odgovornost premešta na teren „stručne procene“. Slučaj se zatvara uz zaključak komisije zaposlenih da je odluka bila stvar stručne procene, a ne kršenja propisa. Niko ne odgovara, jer se formalno zakoni “nisu ni prekršili” – budući da pravilnik ne postoji. Čak i kada pacijent premine, zvanični nalazi često glase da “nije bilo propusta u postupanju” zato što se neko iz tima pozvao na subjektivni utisak da “nije bilo hitno” – donesen bez pregleda pacijenta, bez dolaska na lice mesta, bez medicinske dokumentacije. Na taj način, sistemski se zataškava kršenje prava pacijenata: svaki takav smrtni ishod predstavlja se kao neminovan, umesto kao potencijalno sprečiv propust.
U takvim okolnostima, teret dokazivanja prebacuje se na porodice preminulih. One su prinuđene da, u sudskim postupcima, dokazuju uzročno-posledičnu vezu – da bi njihovi najmiliji preživeli da je ekipa hitne pomoći blagovremeno poslata. Takav zahtev je u urgentnim stanjima gotovo nemoguć, jer priroda tih stanja nikada ne dopušta apsolutnu sigurnost u pogledu ishoda.
Drugim rečima, iako je Ministarstvo prekršilo zakon ne donoseći propise koji bi uredili rad hitne pomoći, ono ne snosi nikakvu odgovornost. Umesto toga, odgovornost se prebacuje na građane, koji su prisiljeni da dokazuju nemoguće – da bi njihovi najmiliji bili živi da je sistem funkcionisao.
Zvanična dokumenta do kojih je došao Pokret “Pravo na život – MERI” to potvrđuju. U odgovorima Ministarstva zdravlja i zdravstvene inspekcije, koje je sopstvenim potpisom overio ministar zdravlja Zlatibor Lončar, navodi se da nije pokrenut nijedan postupak povodom smrti pacijenata ili uskraćivanja hitne pomoći u poslednjih nekoliko godina. Svi prijavljeni slučajevi rešavani su kroz interne stručne nadzore, i ni u jednom slučaju nisu utvrđene greške u postupanju niti izrečene sankcije odgovornima. Drugim rečima, svaka prijava je zatvorena bez posledica po institucije i osoblje – čak i u situacijama gde je ishod bio smrt pacijenta, a ekipa uopšte nije ni poslata.
Zvanični dokument: priznanje Ministarstva zdravlja
“Komisija koja je izvršila vanredni spoljni nadzor stručnog rada spornom prilikom, u svom zaključku je konstatovala da uzimajući u obzir činjenicu da na republičkom nivou zvanično ne postoji dokument kojim se definišu doktrinari stavovi sa uputstvom i protokolima za prijem, obradu i trijažu poziva u Trijažno distributivnim centrima Zavoda hitne medicinske pomoći, kao i službama hitne medicinske pomoći, ne može se precizno ni definisati eventualni propust.”
(Dopis Ministarstva zdravlja, potpisan od strane ministra Zlatibora Lončara)
Ovim rečima Ministarstvo otvoreno priznaje da odluke koje određuju da li će ekipa hitne pomoći izaći na teren – nemaju nikakav pravni niti pisani osnov. Time se pravni vakuum koristi kao opravdanje za proizvoljno odlučivanje i izbegavanje odgovornosti.
Hitna pomoć u brojkama (2020–2024)
Da bismo sagledali razmere ovog problema, pogledajmo zvanične podatke Gradskog zavoda za urgentnu medicinu Beograd za poslednjih pet godina. Upravo Beograd ima najveći obim hitnih intervencija u zemlji, te njegove brojke jasno odražavaju stanje sistema hitne pomoći:
| Godina | Broj poziva (194) | Broj terenskih intervencija | Broj smrtnih slučajeva |
|---|---|---|---|
| 2020 | 607.455 | 78.933 | 3.702 |
| 2021 | 582.924 | 91.124 | 3.674 |
| 2022 | 576.273 | 89.560 | 3.451 |
| 2023 | 549.350 | 93.933 | 3.421 |
| 2024 | 540.006 | 96.166 | 3.456 |
Izvor: Zvanični izveštaji o radu ZUM Beograd
Već površna analiza ovih brojeva otkriva nekoliko zabrinjavajućih trendova. Broj ostvarenih poziva građana na broj hitne pomoći (194) opadao je svake godine – sa preko 600 hiljada u 2020, na oko 540 hiljada u 2024. godini. Istovremeno, broj terenskih intervencija nije se smanjio, već je čak porastao (sa ~78 hiljada u 2020. na preko 96 hiljada intervencija u 2024). Ove brojke otkrivaju i poraznu činjenicu: u proseku samo oko 15,8% poziva na broj 194 rezultira slanjem ekipe na teren. Drugim rečima, čak oko 84% građana koji zatraže pomoć ne dočekaju dolazak hitne pomoći. Ovaj nesrazmeran odnos između broja poziva i intervencija otvara ozbiljno pitanje – na osnovu kojih kriterijuma se odlučuje kome će pomoć biti poslata, a kome ne, i da li su ti kriterijumi zasnovani na medicinskim prioritetima ili proizvoljnim procenama dispečera?
Najalarmantniji je ipak broj smrtnih ishoda evidentiranih u intervencijama. Godišnje se u Beogradu zabeleži između 3.400 i 3.700 smrtnih slučajeva u radu hitne službe. Konkretno, 2023. godine Zavod je registrovao 3.421 smrtni slučaj – što je preko 9 umrlih dnevno na području Beograda. Ni 2024. godina nije bila ništa bolja sa 3.456 smrtnih ishoda (prosek od oko 9,5 dnevno).
Pravni vakuum i ugrožena prava građana
Nepostojanje pravilnika o radu hitne pomoći nije puka birokratska formalnost – ono stvara pravni vakuum koji svakodnevno utiče na živote građana. Zakonodavac je jasno propisao obavezu donošenja tog akta upravo da bi se definisali standardi pružanja urgentne pomoći. Kada tog akta nema, dešava se da odredbe zakona postaju neprimenljive. Na primer, član 62. Zakona o zdravstvenoj zaštiti nalaže da je zdravstvena ustanova dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć „u skladu sa zakonom“. Ali kako pravilnici koji bi operacionalizovali tu odredbu nisu doneti, fraza “u skladu sa zakonom” gubi smisao – zakon ne pruža jasna pravila kojima bi se rukovodili dispečeri i lekari na terenu. Tako na scenu stupaju “doktrinarni stavovi” – izraz koji nije zakonski definisan, niti postoji jedinstveni dokument koji ga objašnjava. U praksi, to znači da svaka služba (pa čak i svaki dispečer pojedinačno) može imati svoje viđenje šta je hitno a šta ne.
Situaciono istraživanje Pokreta MERI pokazalo je da se ovi navodni „stručni stavovi“ koriste retroaktivno da opravdaju neizlazak ekipa, i pri tom su:
- Neujednačeni – isti simptomi se u različitim situacijama klasifikuju različito. Ono što je jednom dispečeru “hitno”, drugom može biti “nije hitno”.
- Neprecizni – ne postoje jasna pisana pravila koja ih definišu, već se prenose usmeno i arbitrarno.
- Zloupotrebljivi – služe kao izgovor posle činjenice, da se objasni zašto pomoć nije poslata, umesto da postoji protokol koji bi pre poziva definisao kriterijume.
Na primer, u jednom od prijavljenih slučajeva, simptomi poput kolapsa, nekontrolisanog povraćanja, hladnog znojenja i otežanog govora ocenjeni su kao “nehitni” – ekipa nije poslata, uz obrazloženje da je takva procena bila u skladu sa “doktrinarnim stavom”. Ipak, u nekoliko drugih poziva sa istim tim simptomima, poziv je označen kao prvi stepen hitnosti i ekipa je odmah upućena. Ovakav diskrecioni pristup, bez pravila, građanima praktično uskraćuje pravnu sigurnost – nikad ne možete biti sigurni da li će vam, u istoj životnoj opasnosti, u jednom gradu pomoć stići a u drugom biti odbijena.
Posledice ovog pravnog haosa pogađaju i osnovna ustavna prava građana. Ustav Srbije jemči pravo na život kao neprikosnoveno – država je dužna da to pravo štiti. Ako neko izgubi život jer mu je uskraćena medicinska pomoć, postavlja se pitanje da li je država ispunila tu obavezu. Takođe, Ustav (i Evropska konvencija o ljudskim pravima, član 13) garantuju pravo na delotvoran pravni lek. Međutim, u opisanom sistemu porodice preminulih nemaju efikasan pravni lek: njihovi pokušaji da dobiju pravdu uglavnom se svode na pritužbe zdravstvenim ustanovama, koje zatim same sebe “istražuju” i očekivano utvrde da propusta nije bilo. Ne postoji nezavisno telo niti sudska praksa koja bi tim porodicama pružila satisfakciju i ispravila nepravdu. Ukratko, pravni poredak nije pružio zaštitu građanima onda када im je bio najpotrebniji – u trenucima borbe za život.
Da li se pravni vakuum održava radi profita?
Otvara se i važno pitanje: da li je višegodišnje nedonošenje pravilnika slučajno – ili svesno održavan prostor za proizvoljno korišćenje resursa hitne pomoći?
Naime, prema članu 144 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, zdravstvene ustanove u javnoj svojini, pored sredstava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja i budžeta, mogu ostvarivati prihode i pružanjem usluga koje nisu obuhvaćene ugovorom sa organizacijom obaveznog zdravstvenog osiguranja – tzv. „sopstvena sredstva“. To uključuje i naplatu određenih usluga, poput sanitetskog prevoza, komercijalnih pregleda i drugih intervencija.
Međutim, zakon istovremeno propisuje da se upotreba javnih sredstava za te svrhe mora odvijati u skladu sa zakonom. Kada ne postoji podzakonski akt koji precizno reguliše šta spada u javnu, a šta u komercijalnu uslugu hitne pomoći, otvara se prostor za proizvoljno raspoređivanje kadra i vozila.
Drugim rečima: ako nema jasnih pravila, prioritet se može davati uslugama koje se naplaćuju, dok se građanima koji zovu zbog hitnog stanja može odgovoriti da „ne ispunjavaju kriterijume za izlazak ekipe“. Takva praksa, u kojoj resursi hitne službe mogu biti korišćeni za sticanje prihoda na račun „sopstvenih sredstava“, dok se životno ugroženi građani ostavljaju bez pomoći, predstavlja ozbiljan etički i pravni problem.
Dodatno, treba podsetiti da je svaka zdravstvena ustanova, bilo javna ili privatna, dužna da pruži hitnu medicinsku pomoć u skladu sa zakonom. Imajući u vidu značajan broj privatnih klinika i bolnica koje funkcionišu u okviru zdravstvenog sistema Srbije, nameće se i pitanje da li upravo nesaglasja oko regulisanja njihove uloge u pružanju hitne pomoći koče usvajanje ovog podzakonskog akta.
Iako ovi navodi nisu zvanično potvrđeni, činjenica da je rad na pravilniku više puta zastao upravo u segmentu koji definiše postupanje privatnih ustanova otvara sumnju da interesi moćnih lobija možda imaju uticaj na višegodišnje odlaganje donošenja ovog ključnog akta.
Praksa Evropskog suda za ljudska prava – pouke za Srbiju
Slučaj Srbije nije izolovan. Evropski sud za ljudska prava (ESLJP) je više puta utvrdio da država krši član 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima (pravo na život) kada:
- ne obezbedi odgovarajuću i pravovremenu hitnu medicinsku pomoć;
- ne sprovede delotvornu istragu nakon smrti osobe koja je bila pod njenom zaštitom.
Relevantni slučajevi:
- Asiye Genç protiv Turske (2015) – Sud je utvrdio kršenje člana 2 jer hitna pomoć nije blagovremeno reagovala na pozive za prevoz kritično bolesnog deteta: „The child died because it had not been offered any treatment. Such a situation constituted a denial of medical care such as to put a person’s life in danger.“
- Mehmet Şentürk i Bekir Şentürk protiv Turske (2013) – Utvrđeno je kršenje člana 2 jer je žena u porođajnoj komplikaciji izgubila život zbog birokratskog odbijanja bolnica da je prime. Sud je naglasio: „The applicants had been denied the possibility of access to appropriate emergency treatment.“
- Byrzykowski protiv Poljske (2006) – Sud je ocenio da Poljska nije obezbedila adekvatan nadzor i reagovanje nakon teških propusta u porođajnoj nezi, čime je prekršeno pravo na život.
- Fernandes de Oliveira protiv Portugala (2019) – Utvrđeno je kršenje člana 2 zbog izostanka delotvorne istrage i zaštite pacijenta u državnoj ustanovi.
Poruka ovih presuda je jasna: država mora da obezbedi organizovan, funkcionalan i pravno uređen sistem hitne medicinske pomoći. Ako takav sistem ne postoji ili ne funkcioniše, država je odgovorna za posledice – uključujući i smrt pacijenata.
Poziv na odgovornost i hitno rešavanje problema
Kada zakon ne važi pet godina, to više nije propust. To je sistem. A taj sistem već ima žrtve. Svaki novi dan odlaganja znači novu mogućnost za izgubljen ljudski život. Zato više nema izgovora – odgovorni moraju odgovarati, a pravila moraju biti uspostavljena odmah.
Pokret “Pravo na život – MERI” zahteva:
- hitno donošenje pravilnika o načinu rada hitne pomoći, kako bi se napokon uvelo jasno i obavezujuće pravilo službe koja spašava živote;
- utvrđivanje odgovornosti za višegodišnje ignorisanje zakonske obaveze, jer nekažnjivost samo produžava agoniju sistema koji ne funkcioniše.
Koliko još života treba da bude izgubljeno da bi se ova tema shvatila ozbiljno? Vreme je da se prekine sa praksom ćutanja i prebacivanja krivice na “stručne stavove”. Zakon mora da važi za sve – pravo na hitnu pomoć mora biti jednako za svakog građanina.
Pravni korak: Ustavna žalba kao početak pravne borbe
Zbog svega navedenog, Pokret „Pravo na život – MERI“ je preduzeo pravne korake. Naš pravni tim je pripremio Ustavnu žalbu protiv Ministarstva zdravlja zbog višegodišnjeg nečinjenja – nedonošenja podzakonskog akta o organizaciji i radu hitne medicinske pomoći.
U žalbi se jasno ističe da je propuštanjem da se donese ovaj pravilnik Ministarstvo zdravlja direktno povredilo prava građana garantovana Ustavom Republike Srbije (čl. 24 i 68), kao i obaveze iz člana 2 i 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima – pravo na život i pravo na delotvoran pravni lek.
Od Ustavnog suda zahtevamo da:
- utvrdi da je došlo do povrede Ustava;
- naloži Ministarstvu zdravlja da u roku od 90 dana donese podzakonski akt kojim će se urediti način i organizacija rada službi hitne medicinske pomoći.
Ovaj korak je deo šire pravne borbe: ukoliko Ustavni sud ne obezbedi zaštitu ustavom zagarantovanih prava, sledeća instanca je obraćanje Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu, kako bi se utvrdilo da li je država Srbija prekršila pozitivne obaveze u zaštiti prava na život svojih građana.
Država mora biti svesna posledica
Država Srbija mora biti svesna da će utvrđivanje povrede člana 2 Evropske konvencije pred Evropskim sudom za ljudska prava imati dalekosežne posledice.
Takva presuda ne znači samo formalnu osudu. Ona:
- obavezuje državu da isplati pravičnu naknadu porodicama žrtava,
- nameće obavezu da sprovede opšte mere – među kojima su donošenje zakonskih i podzakonskih akata, reformisanje rada hitne pomoći i uspostavljanje mehanizama odgovornosti,
- otvara put za stotine pojedinačnih tužbi porodica preminulih pred domaćim sudovima, koje će moći da se pozovu na presudu Strazbura kao pravni osnov za naknadu štete.
Drugim rečima, što država duže odlaže rešavanje ovog problema, to će posledice biti teže – i u finansijskom, i u institucionalnom, i u ljudskom smislu.
Pokret „Pravo na život – MERI“ će, ukoliko to bude neophodno, istrajati u obraćanju svim nadležnim domaćim i međunarodnim institucijama dok se ne uspostavi sistem koji će garantovati pravo svakog građanina na blagovremenu hitnu medicinsku pomoć – jer ljudski život nema cenu.
