Saobraćajna nesreća kod Ovčar Banje, u kojoj je život izgubila dvadesetogodišnja studentkinja Ana Radović, otvorila je pitanje kako je moguće da panik taster i više poziva u pomoć prođu bez reakcije sistema.
U ovom tekstu objašnjavamo šta je zapravo panik taster, kako funkcioniše eCall, i zašto je u Srbiji ovaj mehanizam potpuno neiskorišćen zbog odsustva sistema i protokola.
Prema medijskim informacijama, iz automobila je upućen tzv. panik poziv, a sa Aninog mobilnog telefona napravljena su dva poziva posle sletanja vozila — što znači da je neko vreme bila živa. Uprkos tome, vozilo je pronađeno tek posle više dana, sasvim slučajno, od strane građana.
Da bismo razumeli razmere ovog problema, moramo objasniti kako bi eCall i panik taster trebalo da funkcionišu u uređenom sistemu.
Kako treba da funkcioniše eCall/panik taster
U svim uređenim državama postoji jedinstveni hitni broj — 112 — i specijalizovani centar obučen da prima upravo ovakve pozive.
Kada dođe do udesa ili kada putnik u automobilu pritisne SOS dugme:
- vozilo automatski poziva 112,
- šalje se tačna GPS lokacija, vreme događaja i pravac kretanja,
- otvara se audio-veza sa putnicima,
- aktiviraju se hitna pomoć, policija i vatrogasci,
- hitna pomoć obavezno šalje ekipu — bez ikakve dileme i bez procene „da li treba“.
U EU ovaj proces nije prepušten dobroj volji sistema — on je standardizovan, tehnički, proceduralno i organizaciono.
Evropska unija je 2025. usvojila i novi standard EN 16072:2025, koji detaljno propisuje način rada pan-evropskog eCall sistema: strukturu prenetih podataka, tehničke zahteve, organizaciju prihvata poziva, kao i obavezne procedure koje centar 112 mora da izvrši nakon prijema eCall-a.
Zato se eCall u celom svetu tretira kao najviši nivo hitnosti: jer su procedure jasne, obavezujuće i uvezane.
Šta je problem u Srbiji – sistem ne postoji
U Srbiji ne postoji:
- jedinstveni broj 112 u punoj funkciji,
- specijalizovani 112 centar,
- uvezanost hitne pomoći, policije i vatrogasaca,
- ni osnovni prehospitalni trijažni protokoli.
Rezultat?
Panik poziv iz vozila može da završi u potpuno pogrešnoj službi, kod ljudi koji:
- nemaju softver,
- nemaju protokol,
- nisu obučeni,
- ne znaju šta je panik poziv niti šta treba uraditi.
U uređenim državama ovo je nemoguće.
Kod nas je normalizovano.
Najdublji problem: nepostojanje prehospitalnih protokola
Hitna pomoć u Srbiji nema jedinstvene protokole za:
- prijem poziva,
- trijažu,
- donošenje odluke o slanju ekipe,
- postupanje po eCall/panik pozivu,
- rad u uslovima nepoznate lokacije udesa,
- postupanje po ponovljenim, prekinutim ili sumnjivim pozivima.
Umesto toga, sistem funkcioniše na:
- subjektivnoj proceni dežurnog lekara ili operatera,
- neujednačenim internim pravilima,
- potpunom odsustvu nadzora i odgovornosti,
- ogromnom prostoru za proizvoljnost.
Ovo nije „tehnički detalj“, nego srž zaštite života.
U prehospitalnoj medicini, protokoli su osnovni mehanizam koji sprečava predvidive i izbegljive smrti.
U slučaju kao što je Anin, dobro postavljen sistem bi imao obavezan protokol za panik pozive, potragu vozila dok se ne pronađe, jasnu koordinaciju svih službi i nemogućnost da poziv „nestane“.
Danas u Srbiji — ništa od toga ne postoji.
MERI predlozi: zašto su pored obavezujućih protokola centralizovani dispečerski centri ključni
Pokret MERI već dugo predlaže ono što sve ozbiljne države imaju:
centralizovane, profesionalne dispečerske centre koji bi:
- imali jedinstven softver i prikaz svih ekipa na terenu,
- primali sve pozive na jednom mestu,
- radili po obavezujućim protokolima,
- imali jasnu liniju odgovornosti,
- obezbedili analitiku sistema i sprečavanje ponavljanja grešaka.
Bez toga panik taster, eCall ni bilo koji savremeni sistem nema nikakvu praktičnu vrednost.
GDE SE OVO TAČNO UKLAPA U PREGOVARAČKU STRUKTURU EU?
Ovo pitanje direkto pogađa dva klastera:
1. Klaster 23 — Pravosuđe i osnovna prava (Fundamentals)
Delegacija EU je posle sastanka sa predstavnicima Pokreta -MERI u svojim internim beleškama navela upravo sledeće:
- Sistem hitne pomoći u Srbiji proizvodi sistemske povrede člana 2 EKLJP (pravo na život) i člana 13 (pravo na delotvoran pravni lek).
- Ne postoji pravni okvir koji reguliše trijažu, dispatch, nadzor i odgovornost.
- Ne postoje mehanizmi kojima građani mogu pravno da pobiju odluku da im ekipa nije poslata.
- Evropski sud za ljudska prava godinama poručuje da države moraju imati sistem hitne pomoći koji je jasno regulisan i pravno proverljiv (Asiye Genç, Lopes de Sousa Fernandes, itd.).
- Nedostatak protokola i odgovornosti je direktna povreda standarda u Poglavlju 23.
Drugim rečima:
👉 Hitna pomoć i panik/eCall sistem nisu zdravstveno, već fundamentalno PRAVNO pitanje.
👉 Dok Srbija ne uspostavi obavezujuće protokole, jedinstveni broj 112 i pravno proverljiv sistem trijaže, ne može suštinski napredovati u Klasteru 23.
2. Klaster 3 — Konkurentnost i inkluzivni rast
U Srbiji se trenutno vodi kampanja oko Klastera 3, ali potpuno se ignoriše ono očigledno:
nema konkurentne ekonomije u državi u kojoj ljudi ginu jer ne postoji organizovan sistem hitne pomoći.
Klaster 3 obuhvata:
- Poglavlje 10 – Digitalna transformacija
- Poglavlje 19 – Socijalna politika i zapošljavanje
- kao i oblasti koje zavise od funkcionalnih javnih usluga, stabilnog sistema i zaštićenog stanovništva.
Hitna pomoć i panik/eCall sistem direktno spadaju u oba okvira:
Digitalna transformacija (Poglavlje 10):
- eCall, 112, GIS, centralni dispečerski softver → digitalna infrastruktura države, ne aplikativna kozmetika.
Socijalna politika (Poglavlje 19):
- zaštita života, bezbednost radnika, smanjenje smrtnosti, dostupnost hitnih usluga → ključ inkluzivnog rasta.
Bez hitne pomoći koja funkcioniše:
- radna snaga nije zaštićena,
- troškovi povreda i smrti rastu,
- porodice propadaju,
- zdravstveni troškovi rastu,
- ljudski kapital se urušava,
- država gubi i ekonomski i socijalno.
Zbog toga je hitna pomoć podjednako pitanje Klastera 3 kao i Klastera 23.
Zaključak
Slučaj Ane Radović nije izdvojen incident.
To je tragičan dokaz da država:
- nema jedinstveni hitni broj,
- nema protokole,
- nema dispečerske centre,
- nema uvezane službe,
- nema nadzor,
- nema pravnu proverljivost,
- nema odgovornost.
A kada država nema sistem, onda ni panik taster nema svrhu.
Tada ni život nema sistemsku zaštitu.
Hitna pomoć, 112, eCall, protokoli i dispečerski centri nisu tehničke teme.
To su osnovna prava (Klaster 23) i temelj konkurentne, zdrave i održive ekonomije (Klaster 3).
U uređenoj državi, panik poziv je početak spasavanja.
U Srbiji je dokaz da sistem ne postoji.
