Kako je sanitetski transport postao nedostupan dok su ekipe hitne pomoći dežurale na Adi Ciganliji.
I. Ono što porodica nije znala
„Rečeno nam je da sačekamo.“
Bio je 23. jul 2025. godine. Sunčan i neuobičajeno vruć već od ranih jutarnjih sati. Termometar je brzo rastao, a leto je tog dana pokazivalo svu svoju snagu. Još od jutra, ljudi su se slivali ka Adi Ciganliji. Kupališta su se punila, sunce je pržilo, a grad je tražio predah pored vode.
Samo dva kilometra dalje, u istom delu grada, u jednom od stanova u Lješkoj ulici, gotovo se mogla naslutiti vesela graja sa Ade. Ali u tom stanu nije bilo mesta za letnju bezbrižnost.
Zdravstveno stanje 71-godišnjeg S. K. naglo se pogoršalo.
Porodica je reagovala odmah. Bez oklevanja. Bez panike. Pre nego što su pozvali Hitnu medicinsku pomoć, kontaktirali su lekarku koja ga je lečila i poznavala njegovu medicinsku istoriju. Saslušala je simptome pažljivo — bez prekidanja, bez nagađanja.
Nakon toga, nije ostavila prostor za sumnju.
Rekla je jasno:
pozovite Hitnu pomoć i neka ga odmah transportuju kod mene na VMA.
To nije bila dilema.
To nije bio savet „za svaki slučaj“.
To je bila jasna medicinska preporuka.
Sa tim saznanjem — i sa poverenjem u sistem koji u takvim situacijama mora da reaguje — porodica je pozvala Hitnu medicinsku pomoć Beograd.
U tom trenutku, nisu mogli da znaju da će se samo nekoliko kilometara dalje, na istoj opštini, medicinske ekipe nalaziti na unapred planiranom angažovanju, dok će njima biti rečeno da sačekaju.
II. Prvi dolazak — pomoć koja kasni i staje
Prema lekarskom izveštaju Zavoda za urgentnu medicinu Beograd, poziv Hitnoj pomoći primljen je u 11:08 časova na broj 194 i svrstan je u drugi stepen hitnosti.
U izveštaju vanredne unutrašnje kontrole, međutim, kao vreme prijema poziva navodi se 11:06 časova.
Razlika od dva minuta naizgled je beznačajna. Ali ono što sledi — nije.
Prema lekarskom izveštaju, poziv je prosleđen ekipi tek u 11:22 časa, odnosno 14 minuta nakon prijema.
Ekipa je na lice mesta stigla u 11:35 časova.
Od trenutka kada je poziv upućen na broj 194 do dolaska ekipe, prošlo je 27 minuta.
U lekarskoj dokumentaciji navedeno je da je pacijent svestan i orijentisan, ali opšte lošeg stanja, sa povišenom telesnom temperaturom, izraženom slabošću i otežanom komunikacijom. Ordinirana je terapija, nakon koje je zabeleženo kratkotrajno subjektivno poboljšanje.
Ni u jednom dokumentu nije navedeno da bolničko zbrinjavanje nije potrebno.
Naprotiv — iz postupanja i komunikacije sa porodicom jasno proizlazi da je sanitetski transport planiran.
Međutim, transport nije realizovan.
Ono što ne stoji u lekarskom izveštaju, niti je eksplicitno navedeno u zaključku unutrašnje kontrole, ali proizlazi iz naknadnih izjava postupajućih zdravstvenih radnika, jeste sledeće:
ekipa koja je izašla na teren bila je sastavljena od lekarke i jednog medicinskog tehničara,
pacijent je bio izuzetno velike telesne težine,
i ta ekipa nije bila u mogućnosti da samostalno izvrši transport pacijenta.
Ta okolnost, međutim, nije zabeležena u zvaničnoj medicinskoj dokumentaciji u trenutku intervencije.
Nije navedena kao razlog neizvršenog transporta.
Nije pretočena u operativni zahtev za dodatnu pomoć.
Umesto toga, porodici je saopšteno da će se transport doći za nekih sat do dva vremena.
U tom trenutku, sistem je već zakazao.
Ne zbog pogrešne medicinske procene,
već zbog nedostatka operativnog kapaciteta da se sopstvena procena sprovede.
III. Čekanje koje traje
Nakon završetka prve intervencije, porodici je rečeno da će sanitetski transport biti organizovan.
Prema uputstvu medicinskog tehničara koji je bio u ekipi, sin S. K. je odmah nakon odlaska ekipe ponovo pozvao Hitnu medicinsku pomoć i zatražio da se što pre obezbedi transport. U tom trenutku nije bilo dileme — svi su očekivali da je transport pitanje vremena.
Istovremeno, i sam tehničar je, po sopstvenom navodu, kontaktirao dispečing za transport, objasnivši stanje pacijenta i okolnosti na terenu, sa jasnom porukom da je pacijentu potrebno bolničko zbrinjavanje.
Odgovor je bio isti.
Transportna ekipa u tom trenutku nije bila dostupna.
Rečeno im je da sačekaju.
U stanu u Lješkoj ulici, vreme je počelo da se rasteže. Porodica je pokušavala da učini jedino što je mogla — da spusti visoku telesnu temperaturu, da pacijenta rashladi, da mu olakša disanje, da ga održi budnim.
Pokušavali su da pomognu, oslanjajući se na uputstva koja su dobili, ali bez onoga što je bilo ključno — bolnice.
Sa otvorenih prozora dopirala je buka grada. Zvuci leta. Smeha. Muzike. Automobila koji su se kretali ka Adi Ciganliji. Samo dva kilometra dalje, ljudi su ulazili u vodu, tražili osveženje, provodili dan koji će pamtiti kao još jedan lep letnji dan.
U tom stanu, vreme nije imalo isto značenje.
Kako su sati prolazili, stanje S. K. se nije popravljalo. Temperatura je i dalje rasla, slabost se pojačavala, a iscrpljenost postajala vidljiva. Porodica je ponovo uzimala telefon u ruke.
Oko 16:30 časova, ponovo su pozvali Hitnu pomoć, pokušavajući da saznaju kada će sanitetski transport konačno stići. Odgovor nije bio precizan. Nije bilo vremena dolaska. Nije bilo objašnjenja.
Samo ponovljena rečenica:
transport još uvek nije dostupan.
I dalje su čekali.
Dok su pokušavali da pomognu čoveku kome je svakim minutom bilo sve teže, sa istog tog prozora i dalje se mogla čuti letnja vreva sa Ade. Život koji teče bez zadrške. Grad koji ne zna šta se dešava iza zatvorenih vrata, na samo nekoliko kilometara od mesta gde su njegove medicinske ekipe tog dana imale obezbeđene smene.
U tom kontrastu — između buke bezbrižnog leta i tišine jednog stana u kojem se čeka pomoć — odvijalo se ono što se u dokumentima kasnije naziva „čekanje na transport“.
IV. Trenutak tišine
Kako su sati prolazili, nervoza u stanu je rasla. Ne ona nagla, panična — već ona tiha, iscrpljujuća, koja se javlja kada vreme prolazi, a odgovor ne dolazi. Porodica je pratila svaki pokret, svaki dah, svaku promenu.
U jednom trenutku, S. K. je zaspao.
Disanje mu se učinilo mirnijim. Telo opuštenije. Kao da je organizam na trenutak odustao od borbe i uzeo predah. U toj tišini, porodica je pomislila da je možda terapija ipak delovala. Da će transport stići pre nego što se stanje ponovo pogorša.
Bio je to kratak, varljiv predah.
Sa otvorenih prozora ponovo se čula buka sa Ade Ciganlije. Smeh, muzika, glasovi ljudi koji su uživali u letnjem popodnevu. Samo dva kilometra dalje, dan je tekao bez ikakvog znaka da se u jednom stanu vreme usporilo do granice pucanja.
U tom trenutku, niko nije znao da je tišina u sobi postala drugačija.
Porodica je prva primetila da nešto nije u redu. Disanje više nije bilo ujednačeno. Zatim — nije bilo ni daha. Pozivali su ga. Prilazili bliže. Pokušavali da reaguju.
U 17:10 časova, ponovo su pozvali broj 194.
Ovog puta, nije se tražio transport.
Tražilo se da neko dođe odmah.
Na adresu dolazi ista ekipa Hitne pomoći koja je tog dana već bila u stanu. Ovog puta, intervencija je bila kratka.
Bez terapije.
Bez razgovora.
Bez daljih odluka.
Lekarka je mogla samo da konstatuje smrt.
Jutros, tog istog dana, sve je još uvek delovalo kao nešto što se može rešiti. Bio je to letnji dan koji je tek počinjao, sa suncem koje se dizalo, sa nadom da će pomoć stići, sa uverenjem da sistem postoji upravo zbog ovakvih trenutaka.
Poslepodne, u istom stanu, jedan život se ugasio.
Ekipa Hitne pomoći se zadržala kratko. Završili su ono zbog čega su došli, popunili neophodnu dokumentaciju i bez mnogo reči krenuli ka izlazu. Vrata su se zatvorila tiho, gotovo nečujno. U hodniku su se čuli samo koraci koji se udaljavaju.
Sa otvorenih prozora i dalje je dopirala buka grada. Zvuci leta nisu se promenili. Samo dva kilometra dalje, ljudi su i dalje bili u vodi, pod istim suncem koje je tog jutra grejalo i ovaj stan.
Dan je počeo kao još jedan letnji dan u Beogradu.
Završio se tišinom.
V. Sistem koji je tog dana bio zauzet
Dok se u stanu u Lješkoj ulici, tokom više od pet i po sati, odvijala tiha drama jedne porodice, samo dva kilometra dalje sistem je funkcionisao u potpuno drugačijem režimu.
Na kupalištu Ada Ciganlija, tog istog dana, Zavod za urgentnu medicinu Beograd je, na osnovu zaključenog ugovora o medicinskom obezbeđenju, imao angažovane četiri kompletne ekipe hitne medicinske pomoći. Među njima i jednu transportnu ekipu, sa sanitetskim vozilom, namenjenu upravo onome što je porodici S. K. bilo potrebno — bezbednom prevozu pacijenta do bolnice.
Te ekipe nisu bile u pripravnosti za ceo grad.
One su bile vezane za jednu lokaciju.
Prema ugovornim obavezama, ekipe angažovane na Adi nisu smele da napuštaju poziciju, osim u okviru obezbeđenja same lokacije. Njihova dostupnost bila je unapred definisana ugovorom, a ne potrebama građana van kupališta.
U praksi, to znači da je u trenutku kada je porodica S. K. čekala sanitetski transport, transportna ekipa postojala.
Bila je formirana.
Bila je opremljena.
Bila je udaljena svega nekoliko minuta vožnje.
Ali nije bila dostupna.
Za ovo angažovanje, Zavod za urgentnu medicinu Beograd je, tokom letnje sezone, ostvario prihod od gotovo pet miliona dinara, koji je evidentiran kao sopstveni prihod ustanove.
Istovremeno, lekari, medicinski tehničari i vozači koji su tog dana dežurali na Adi — isti oni koji bi u redovnim okolnostima bili na raspolaganju svim građanima Beograda — plaćani su iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja. Iz fonda u koji je S. K. uplaćivao doprinose više od 53 godine.
Drugim rečima, rad ljudi koji su tog dana bili planski izdvojeni iz sistema hitne medicinske pomoći bio je finansiran javnim sredstvima, dok je prihod ostvaren njihovim angažovanjem usmeren van osnovne delatnosti.
Ovo nije pitanje pojedinačne odluke lekara.
Niti procene na terenu.
Niti „teškog slučaja“.
Ovo je pitanje organizacije sistema u kome se javno finansirani resursi — ljudi, vozila i vreme — planskim odlukama preusmeravaju sa osnovne delatnosti, bez obaveze da se obezbedi adekvatna zamena ili rezerva.
U takvom sistemu, moguće je da:
- transportna ekipa stoji na fiksnoj lokaciji bez ijedne intervencije van tog prostora,
- dok istovremeno, samo nekoliko kilometara dalje, nečiji život zavisi od dolaska upravo takvog transporta.
Sistem tog dana nije bio preopterećen.
Bio je — zauzet.
Zauzet ugovorom.
Zauzet rasporedom.
Zauzet prihodima.
A cena tog zauzeća ne vidi se u bilansima.
Vidi se u stanovima u kojima se pomoć čeka — i ne dočeka.
Epilog: Šta je sistem zaključio
Nakon smrti S. K., Zavod za urgentnu medicinu Beograd sproveo je vanrednu unutrašnju kontrolu rada zaposlenih koji su tog dana učestvovali u prijemu poziva, intervenciji i organizaciji transporta.
Kontrola je obuhvatila medicinsku dokumentaciju, audio zapise komunikacije, izjave lekara, medicinskih tehničara i dispečera, kao i hronologiju postupanja službe.
U svom zaključku, komisija je navela da u postupanju zaposlenih nije bilo propusta u okviru važećih procedura, te da su odluke donošene u skladu sa raspoloživim informacijama i mogućnostima sistema u tom trenutku.
Međutim, opseg ove kontrole nije obuhvatio preispitivanje stvarne dostupnosti sanitetskih transportnih kapaciteta u trenutku kada je potreba za transportom bila prepoznata i najavljena.
Kontrola se nije bavila činjenicom da su u isto vreme, na svega nekoliko minuta udaljenosti, jedna transportna i tri lekarske ekipe Zavoda za urgentnu medicinu Beograd bile angažovane na medicinskom obezbeđenju kupališta Ada Ciganlija.
Takođe, nije razmatrano da te ekipe, u skladu sa ugovornim obavezama i finansijskim aranžmanom koji je Zavodu tog dana donosio prihod od oko pet miliona dinara, nisu mogle da napuste angažovanu lokaciju, bez obzira na potrebe građana van tog prostora.
Unutrašnja kontrola je proverila da li su procedure ispoštovane.
Nije preispitala da li su ugovorni prioriteti i model finansiranja bili u saglasnosti sa osnovnom svrhom hitne medicinske pomoći.
A upravo u tom prostoru — između procedure, ugovora i javnog interesa — nalazi se pitanje koje ova priča ostavlja otvorenim.
Glasovi pravde — priče koje ne smeju ostati neispričane
Ovo je nova priča u serijalu „Glasovi pravde“, kojim Pokret Pravo na život – MERI beleži svedočenja porodica koje su izgubile svoje najmilije zbog sistemskih propusta u hitnoj pomoći — i zbog ćutanja koje ubija.
