Grupa porodica koje su izgubile svoje najbliže tokom pokušaja ostvarivanja zdravstvene zaštite uputila je otvoreno pismo ministru zdravlja Republike Srbije.
U pismu porodice ukazuju na ozbiljne probleme u funkcionisanju zdravstvenog sistema, radu hitnih službi, sprovođenju stručnih nadzora i gotovo potpunom odsustvu odgovornosti nakon smrtnih ishoda.
Do sada je pismo potpisalo 20 porodica iz različitih delova Srbije, dok je broj slučajeva u kojima porodice godinama traže odgovore višestruko veći.
Kompletan tekst otvorenog pisma prenosimo u nastavku.
OTVORENO PISMO MINISTRU ZDRAVLJA REPUBLIKE SRBIJE
Poštovani ministre,
obraćamo Vam se kao porodice ljudi koji danas više nisu živi.
Među nama su roditelji dece.
Supružnici.
Braća.
Sestre.
Porodice građana koji su izgubili život nakon poziva hitnoj pomoći, tokom lečenja, nakon rutinskih intervencija i u okolnostima koje ni nakon smrti nisu dobile jasno, zakonito i transparentno razjašnjenje.
Godinama slušamo istu rečenicu:
„To su pojedinačni slučajevi.“
I tačno je.
Svaka smrt jeste pojedinačna.
Svako dete umire pojedinačno.
Svaka majka.
Svaki brat.
Svaki čovek koji je poslednji put čekao pomoć koja nije stigla na vreme.
Ali kada se isti obrasci ponavljaju iznova — onda više nisu pojedinačni propusti.
Onda govorimo o sistemu.
O sistemu u kome građani sve češće umiru bez pravovremene pomoći.
O sistemu u kome porodice nakon smrti ostaju bez odgovora.
O sistemu u kome se kontrole pretvaraju u formalnost čiji je cilj da zatvori slučaj, a ne da utvrdi istinu.
A Vi ste ti koji stojite na čelu tog sistema.
I kada nakon smrti svojih najbližih porodice pokušaju da dođu do odgovora i odgovornosti, suočavaju se sa:
zatvorenim postupcima,
uskraćivanjem statusa učesnika,
nemogućnošću uvida,
kontradiktornim objašnjenjima,
i nadzorima u kojima oni čiji se rad kontroliše praktično sami ocenjuju sopstveno postupanje.
Takav sistem nije kontrola.
Takav sistem je zaštita sistema od odgovornosti.
Posebno zabrinjava činjenica da nakon smrti pacijenata odgovorni po pravilu postaju nedostupni za bilo kakva pojašnjenja porodicama.
Porodice ostaju bez mogućnosti da postave pitanja.
Bez mogućnosti da dobiju objašnjenja.
Bez mogućnosti da čuju kako i zašto je došlo do smrti njihovih najbližih.
Umesto otvorenosti i odgovornosti — nastupa ćutanje sistema.
Posebno zabrinjava način na koji se sastavljaju pojedini stručni nadzori.
Porodice se suočavaju sa izveštajima u kojima se ključne činjenice prikazuju kroz opšte formulacije iza kojih nestaje suština onoga što se zaista dogodilo.
Kada u nalazu stoji da je pacijent bio „na kiseoničkoj terapiji“, javnost i porodica imaju utisak da su preduzete sve mere intenzivnog zbrinjavanja.
Ali iza jedne takve formulacije može ostati neizgovorena činjenica da je dete sa saturacijom od 78%, poremećajem svesti, somnolencijom i bez poboljšanja stanja transportovano samo uz kiseonik preko nosne kanile, iako protokoli za ovakvog pacijenta predviđaju obezbeđivanje disajnog puta i respiratornu potporu višeg nivoa.
Ili kada se na simptome poput oduzetosti jedne strane tela i otežanog govora hitna pomoć uopšte ne pošalje, a stručni nadzor kasnije zaključi da je „simptomatologija mogla odvesti u drugom pravcu“, pa se zato „ne može sa sigurnošću tvrditi da je postojao stručni propust“.
Ili kada pozivalac prijavljuje da dete od devet godina:
„leži maltene u nesvesti“,
„ne može da se pomeri“,
uz višestruko povraćanje i naglo pogoršanje stanja, a porodica dobija odgovor da dete do bolnice prevezu „taksijem ili kolima“, jer hitna pomoć „ne može pomoći“.
A nakon smrti deteta, fokus nadzora postaje ton razgovora i ponašanje pozivaoca, dok pitanje zbog čega ekipa hitne pomoći nije poslata ostaje bez jasnog i uverljivog odgovora.
I tada počinje ono što porodice godinama prepoznaju kao obrazac:
ublažavanje činjenica,
opšte formulacije,
izostavljanje ključnih detalja,
i pokušaj da se kroz birokratski jezik stvori utisak da je sve bilo „u skladu sa doktrinarnim stavovima“.
Jer kada se suština izgubi iza formulacija — gubi se i poverenje da je cilj nadzora utvrđivanje istine.
A bez poverenja u istinu — nema ni poverenja u sistem.
Zato javno pitamo:
U koliko slučajeva u poslednjih pet godina je bilo ko stvarno odgovarao za smrtni ishod nastao usled propusta u pružanju zdravstvene zaštite ili postupanju hitnih službi?
Koliko je rukovodilaca smenjeno?
Koliko licenci suspendovano?
Koliko je nadzora dovelo do konkretne odgovornosti?
Ili je jedini obrazac koji građani godinama vide:
smrt,
unutrašnja kontrola,
zaključak da „nije bilo propusta“
i zatvaranje slučaja?
Nedopustivo je da se vanredni stručni nadzori sprovode bez porodica onih koji su izgubili život.
Nedopustivo je da se zaključci donose bez jasnog navođenja:
– protokola,
– algoritama,
– stručnih smernica,
– i medicinske doktrine na kojoj se zasnivaju.
Nedopustivo je da se porodicama saopštava da „nije bilo propusta“, dok im se istovremeno uskraćuje pravo da vide na osnovu čega je takav zaključak donet.
To nije transparentnost.
To nije objektivna kontrola.
To je model u kome sistem kontroliše sam sebe.
Zato zahtevamo:
– PONIŠTAVANJE svih vanrednih stručnih nadzora sprovedenih bez učešća porodica kao zainteresovanih strana.
– OBAVEZNO uključivanje porodica u postupke vanrednih stručnih kontrola, uz pravo uvida, izjašnjenja i dostavljanja dokaza.
– OBAVEZNO i precizno navođenje svih primenjenih protokola, algoritama, smernica i medicinske doktrine u svakom nalazu nadzora, uz jasno navođenje izvora.
– ZABRANU donošenja zaključaka isključivo na osnovu izjava zdravstvenih radnika čiji se rad kontroliše, bez nezavisne provere činjenica.
– OBAVEZNU transparentnost postupaka i sastanke sa porodicama nakon sprovedenih nadzora.
– ODGOVORNOST za sprovođenje nezakonitih, formalnih i simuliranih kontrola koje služe zatvaranju slučajeva umesto utvrđivanju istine.
Gospodine ministre,
poslednjih godina među građanima Srbije širi se opasan osećaj da u trenucima životne ugroženosti više ne mogu da računaju na sistem.
Da pomoć neće doći.
Da će odgovornost izostati.
Da će nakon smrti ostati samo formalni nadzori, zatvoreni postupci i ćutanje institucija.
I upravo zato danas sve više ljudi shvata da im država poručuje samo jedno:
„Snađite se sami.“
A nijedno društvo ne može ostati zdravo ako građani počnu da veruju da su u najtežim trenucima prepušteni sami sebi.
Jer kada porodice izgube poverenje da će sistem zaštititi pravo na život —
a zatim izgube i poverenje da će država objektivno ispitati okolnosti smrti —
onda problem više nije samo zdravstveni.
Onda govorimo o dubokoj krizi poverenja u institucije.
A društvo koje izgubi poverenje da će istina biti utvrđena kroz institucije ulazi u veoma opasnu fazu.
Mi više ne tražimo saopštenja.
Ne tražimo fraze o „unapređenju sistema“.
Ne tražimo formalne kontrole čiji je ishod unapred poznat.
Tražimo istinu.
Tražimo odgovornost.
Tražimo sistem u kome pravo na život neće biti samo formalno pravo zapisano u zakonima i Ustavu, već stvarna vrednost koju institucije štite svojim postupanjem.
Potpisnici:
- Dejan Zejnula
- Marija Rakić
- Karolina Bubanja
- Blagoje Kocić
- Sanja Marković
- Verica Paunović
- Angela Gombos
- Saša Ignjatović
- Slavoljub Mikić
- Bojan Janković
- Jelena Pešić
- Milan Stojanović
- Radovan Jovanović
- Jovana Tomičić
- Radica Rudakov
- Ratko Živković
- Branko Branković
- Mirjana Petrović
- Zoran Kosanović
- Aleksandra Matejić
Ovo je samo prvih 20 imena porodica koje su odlučile da javno stanu iza ovog pisma.
Broj slučajeva u kojima porodice godinama traže odgovore o okolnostima smrti svojih najbližih višestruko je veći.
Mnogi među njima za sada ne žele javno izlaganje, prolaze kroz postupke ili strahuju da će ostati bez ikakve šanse da dođu do istine.
