Da li zavisi od toga da li od njega zavisi evropski novac ili životi građana?
Poslednjih dana građani Srbije mogli su da vide nešto veoma zanimljivo.
Kada od određenog pravnog pitanja zavisi ispunjavanje uslova iz Reformske agende i otvaranje puta ka narednoj tranši evropskih sredstava, institucije pokazuju da mogu da budu izuzetno efikasne. Zakazuju se sednice, pronalaze pravna rešenja, pokreću autentična tumačenja zakona i sve postaje pitanje hitnosti.
To samo po sebi nije problem.
Naprotiv.
Pokazuje da država, kada želi, ume da reaguje brzo.
Ali upravo zato građani imaju pravo da postave jedno sasvim legitimno pitanje.
Zašto ista ta država mesecima odbija da razjasni zakon kada se radi o zaštiti građana, radu Hitne pomoći i pravnoj sigurnosti?
Tri meseca ćutanja
Narodni poslanik je u ime Pokreta „Pravo na život – MERI“ podneo Narodnoj skupštini Republike Srbije Predlog za autentično tumačenje člana 58 Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Ne zato da bi se zakon menjao.
Ne zato da bi se nekome pogodovalo.
Već da bi se konačno razjasnilo jedno pitanje koje godinama izaziva ozbiljne dileme u praksi.
Kada se primenjuje član 58, a kada član 60 Zakona o zdravstvenoj zaštiti?
Odgovor na to pitanje nije važan samo za jedno udruženje.
Važan je za zdravstvene radnike.
Za zdravstvene ustanove.
Za zdravstvenu inspekciju.
Za sudove.
I, pre svega, za građane Srbije.
Ali umesto odgovora…
dobili smo ćutanje.
Zašto je ovo važno?
Na prvi pogled neko će reći:
“Kakve veze ima da li je član 58 ili član 60?”
Ima ogromne.
Jer ovo nije rasprava o jednom broju u zakonu.
Ovo je pitanje na koji način država koristi resurse koje finansiraju građani Srbije.
Lekar, medicinski tehničari, vozači, sanitetska vozila, gorivo, oprema i čitav sistem hitne medicinske pomoći finansiraju se iz javnih sredstava – iz budžeta i sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja koje obezbeđuju građani.
Osnovna svrha tih sredstava je da građanima obezbede blagovremenu hitnu medicinsku pomoć.
Međutim, upravo tu počinju ozbiljne dileme.
Ako član 58 može sve, čemu onda služi član 60?
Zakonodavac nije slučajno napisao dva različita člana.
Član 58 uređuje dežurstvo.
On jasno propisuje da se dežurstvo može uvesti samo kada zdravstvena ustanova organizacijom rada nije u mogućnosti da obezbedi kontinuitet pružanja zdravstvene zaštite.
Istim članom propisano je i da zdravstveni radnik za vreme dežurstva mora biti prisutan u zdravstvenoj ustanovi.
Svrha ovog instituta je potpuno jasna.
Da građani imaju dostupnu hitnu medicinsku pomoć kada redovna organizacija rada to ne može da obezbedi.
Međutim, zakonodavac je napisao i član 60.
Njime je uredio nešto sasvim drugo.
Dopunski rad.
To je institut kojim zdravstveni radnik može, van svog redovnog radnog vremena, uz prethodnu saglasnost direktora i na osnovu posebnog ugovora, da obavlja dodatne poslove.
Zakon detaljno uređuje:
- ko daje saglasnost,
- koliko ugovora može biti zaključeno,
- koliko dugo mogu trajati,
- kako se evidentiraju,
- kako ih kontroliše inspekcija,
- pa čak i kakve sankcije slede ukoliko se obavljaju protivno zakonu.
Drugim rečima…
zakonodavac je veoma jasno napravio razliku između dežurstva i dopunskog rada.
I upravo zbog toga postavlja se logično pitanje.
Ako se angažovanje zdravstvenih radnika na komercijalnim poslovima može podvesti pod član 58, zašto je zakonodavac uopšte napisao član 60?
Na to pitanje država već mesecima odbija da odgovori.
Zašto je razlika važna?
Zato što ona nije samo pravne prirode.
Ona ima i ozbiljne finansijske posledice.
Komercijalna dežurstva predstavljaju usluge koje se naplaćuju organizatorima događaja, a ostvareni prihodi predstavljaju sopstvene prihode zdravstvene ustanove.
Istovremeno, prema nalazima Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, na ovim poslovima angažuju se zaposleni čiji se redovan rad finansira iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja.
To otvara ozbiljno pitanje.
Da li se resursi koje finansiraju građani koriste za ostvarivanje sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove?
Ako je odgovor potvrdan, onda građani imaju pravo da znaju po kom pravnom osnovu se to čini.
Upravo zbog toga razlika između člana 58 i člana 60 nije akademska rasprava.
To je pitanje zakonitog korišćenja javnih resursa.
Još ozbiljnije pitanje
Prema važećem pravilniku o bližim uslovima za obavljanje zdravstene delatnosti i članu 12, Zavod za urgentnu medicinu godinama funkcioniše sa približno 50% propisanih kapaciteta.
To je potvrdilo svojim dokumentom i Ministarstvo zdravlja, da od propisanih 230 timova, Zavod raspolaže sa svega 125.
Drugim rečima…
Sistem već nema dovoljno ekipa da u potpunosti odgovori svojoj osnovnoj nameni.
Upravo zato građani imaju pravo da postave još jedno pitanje.
Kako ustanova koja raspolaže sa približno polovinom propisanih kapaciteta istovremeno može da izdvaja ekipe za komercijalna dežurstva, a da to ne utiče na dostupnost hitne medicinske pomoći građanima?
Ako se komercijalna dežurstva organizuju korišćenjem resursa koji se finansiraju iz budžeta i obaveznog zdravstvenog osiguranja, dok se prihodi ostvareni tim angažovanjem evidentiraju kao sopstveni prihodi ustanove, onda se nameće još jedno pitanje:
Da li se član 58 tumači na način koji omogućava korišćenje javno finansiranih resursa za ostvarivanje sopstvenih prihoda zdravstvene ustanove, umesto da se za takve angažmane primeni institut dopunskog rada iz člana 60 Zakona o zdravstvenoj zaštiti?
Upravo zato je bilo neophodno da zdravstvena inspekcija utvrdi činjenice i da Narodna skupština autentičnim tumačenjem otkloni pravnu dilemu.
To nije učinjeno.
A kada država odbije da utvrdi činjenice i odbije da razjasni zakon, ostavlja prostor da ista praksa traje i dalje, bez jasnog odgovora da li je u potpunosti usklađena sa zakonom.
To nije političko pitanje.
To je pitanje zakonitog korišćenja javnih resursa, organizacije javne zdravstvene službe i poverenja građana u institucije.
Prvo smo se obratili zdravstvenoj inspekciji
Pre nego što smo tražili autentično tumačenje zakona, Pokret „Pravo na život – MERI“ učinio je ono što bi učinio svaki odgovoran građanin.
Obratili smo se Ministarstvu zdravlja i zdravstvenoj inspekciji.
Nismo tražili da prihvate naše mišljenje.
Nismo tražili da unapred zaključe da smo u pravu.
Tražili smo samo ono zbog čega zdravstvena inspekcija postoji.
Da sprovede inspekcijski nadzor.
Da utvrdi činjenice.
Da proveri da li je organizacija rada Zavoda za urgentnu medicinu u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti.
Umesto toga, zdravstvena inspekcija nam je dostavila izjašnjenje direktora Zavoda, u kojem se navodi da se angažovanje zaposlenih sprovodi u skladu sa članom 58 Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Zdravstveni inspektor se zatim pozvao na član 114 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kojim je propisano da je direktor odgovoran za organizaciju rada i rukovođenje zdravstvenom ustanovom.
Međutim, upravo se ovde postavlja ključno pitanje.
Ako je direktor odgovoran za organizaciju rada, zar nije upravo zdravstvena inspekcija dužna da proveri da li je ta organizacija rada sprovedena u skladu sa zakonom?
To niko nije učinio.
Nije izvršena analiza primene člana 58.
Nije utvrđeno da li su u konkretnim slučajevima bili ispunjeni zakonski uslovi za njegovo korišćenje.
Nisu proverene evidencije.
Nije utvrđeno činjenično stanje.
A bez utvrđenih činjenica nema ni zakonitog zaključka.
Institucije nisu utvrdile činjenice.
Narodna skupština nije razjasnila zakon.
Pravna nesigurnost traje.
I zato se danas postavlja sasvim legitimno pitanje:
Da li ćutanje institucija štiti zakon ili štiti postojeću praksu?
Pravna nesigurnost nije slučajna posledica. Ona je posledica nečinjenja.
Možda će neko reći da je ovo samo spor oko tumačenja jednog člana zakona.
Nije.
Ovo je pitanje da li država uopšte želi da otkloni pravnu nesigurnost kada joj na nju ukazuju građani.
U pravnoj državi postoje institucije upravo zato da bi rešavale ovakve dileme.
Ako postoji različita praksa u primeni zakona – postoji autentično tumačenje.
Ako postoje sumnje u zakonitost postupanja – postoji inspekcijski nadzor.
Ako postoje sporne činjenice – one se utvrđuju.
Ali šta se dešava kada nijedna od tih institucija ne uradi svoj posao?
Onda ne ostaje samo nerešeno jedno pravno pitanje.
Ostaje poruka da se zakon može primenjivati na različite načine, bez jasnog odgovora koji je od njih zakonit.
To nije vladavina prava.
To je pravna nesigurnost.
A pravna nesigurnost nije problem samo jednog udruženja.
Ona pogađa svakog zdravstvenog radnika koji sutra treba da postupi po zakonu.
Pogađa svakog direktora zdravstvene ustanove koji treba da organizuje rad.
Pogađa svakog inspektora koji treba da vrši nadzor.
I na kraju, pogađa svakog građanina koji očekuje da će javna hitna medicinska služba biti dostupna onda kada mu bude najpotrebnija.
Dva potpuno različita prioriteta države
Pravna sigurnost građana ne može biti manje važna od ispunjavanja uslova za dobijanje evropskih sredstava.
Poslednjih dana javnost je mogla da vidi koliko brzo institucije mogu da reaguju kada procene da određeno pitanje zahteva hitno pravno razjašnjenje.
Autentično tumačenje zakona odjednom postaje moguće.
Sednice se zakazuju.
Rokovi postaju kratki.
Institucije pokazuju da mogu da rade brzo kada za to postoji volja.
Posebno kada je reč o pitanjima koja su u javnosti predstavljena kao važna za ispunjavanje obaveza iz Reformske agende Republike Srbije i nastavak procesa od kojeg zavisi odobravanje narednih tranši evropskih sredstava.
Istovremeno, predlog za autentično tumačenje člana 58 Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji se odnosi na organizaciju javne hitne medicinske službe, korišćenje javnih resursa i pravnu sigurnost građana, već mesecima ostaje bez odgovora.
Ne tražimo poseban tretman.
Tražimo isti princip.
Ako država smatra da je autentično tumačenje odgovarajući instrument za otklanjanje pravnih dilema kada su u pitanju reformski procesi i pitanja od značaja za evropsko finansiranje, zašto isti instrument nije prihvatljiv kada se radi o zaštiti života i zdravlja građana, zakonitom korišćenju javnih resursa i otklanjanju višegodišnje pravne nesigurnosti?
Jer, ako institucije mogu da reaguju u roku od nekoliko dana kada postoji opasnost da će biti odložena isplata evropskih sredstava, građani imaju pravo da očekuju da istu hitnost pokažu i kada se radi o pitanjima koja se tiču funkcionisanja hitne medicinske pomoći.
Zašto se građani obraćaju Briselu?
Poslednjih meseci mogli smo više puta da čujemo kako predstavnici vlasti kritikuju građane, organizacije i udruženja koja se obraćaju evropskim institucijama.
Nazivani su “tužibabama”.
Optuživani da “blate Srbiju”.
Ali možda bi bilo korisnije postaviti jedno drugo pitanje.
Zašto se građani uopšte obraćaju Briselu?
Da li zato što ne vole svoju državu?
Ili zato što su prethodno pokušali sve što su mogli u sopstvenoj državi?
Pokret „Pravo na život – MERI“ već godinama traži da se otvori ovo pitanje u Srbiji.
Prvo smo pisali Ministarstvu zdravlja.
Prvo smo se obraćali zdravstvenoj inspekciji.
Prvo smo tražili sastanke.
Prvo smo dostavljali dokaze.
Prvo smo predlagali izmene propisa.
Prvo smo tražili autentično tumačenje zakona.
Godinama smo pokušavali da institucije Republike Srbije same reše problem.
I upravo zato danas postavljamo pitanje:
Šta građani treba da rade kada njihove institucije uporno odbijaju da utvrde činjenice i otklone pravne dileme?
Da ćute?
Da odustanu?
Ili da se obrate onima čiji glas, očigledno, ipak ima veću težinu?
Građani ne odlaze u Brisel zato što žele da nanesu štetu Srbiji.
Građani odlaze u Brisel onda kada izgube poverenje da će ih njihove institucije saslušati.
I upravo je ovaj slučaj najbolji primer zašto se to dešava.
Institucije postoje zbog građana – a ne obrnuto
Svaka državna institucija finansira se novcem građana.
Građani plaćaju zdravstveni sistem.
Građani plaćaju zdravstvenu inspekciju.
Građani finansiraju rad ministarstava.
Građani finansiraju Narodnu skupštinu.
Zato građani imaju pravo da očekuju da te institucije rade upravo ono zbog čega postoje.
Da utvrđuju činjenice.
Da štite zakon.
Da kontrolišu zakonitost rada javnih ustanova.
Da otklanjaju pravnu nesigurnost.
Ne da je proizvode.
Jer kada institucije prestanu da rešavaju probleme građana, a počnu da ih odlažu ili prebacuju jedne drugima, tada građani prestaju da veruju da država postoji zbog njih.
Na kraju ostaje jedno pitanje
Ovaj tekst nije napisan da bi nekoga optužio.
Napisan je da postavi pitanje na koje građani Srbije zaslužuju odgovor.
Ako zdravstvena inspekcija nije utvrdila činjenice…
Ako Narodna skupština nije želela da otkloni pravnu dilemu…
Ako se javni resursi koriste na način oko koga postoje ozbiljna pravna pitanja…
Ko će onda zaštititi zakon?
Ko će zaštititi pravnu sigurnost?
Ko će zaštititi građane?
Jer država nije pravna zato što ima veliki broj zakona.
Država je pravna samo onda kada njene institucije imaju volju i hrabrost da te zakone primene jednako prema svima.
A upravo je to ono što građani danas očekuju.
Ne privilegije.
Ne političke odluke.
Ne različite aršine.
Već ono što bi moralo biti najnormalnije u svakoj demokratskoj državi.
Da zakon važi jednako za sve.
Da se činjenice utvrđuju pre nego što se donesu zaključci.
Da javni resursi budu korišćeni isključivo u interesu građana.
I da institucije Republike Srbije konačno počnu da rade posao zbog kojeg ih upravo ti građani finansiraju.
