Do sada smo govorili o onima koji nisu dočekali pomoć. O životima koje je sistem ostavio da nestanu u tišini. Danas pričamo o momku koji je preživeo. Ali ne zahvaljujući sistemu već zahvaljujući cimeru i taksisti koji su koristili ćebe umesto nosila.
Ovom pričom želimo pokazati koliko je tanka linija između života i smrti — i da preživljavanje nije dokaz uspešnosti sistema, nego često pukog slučaja, sreće ili ljudske solidarnosti. Milan je preživeo zahvaljujući cimeru i taksisti, a ne institucijama koje su zakonski i moralno obavezne da pomognu. To je jednako poražavajuće. Dok druge priče završavaju smrću, ova priča otkriva poniženje koje prethodi smrti: kad si paralizovan, a neko ti preko telefona kaže da lepo pričaš I da urnulost leve strane tela nije znak moždanog udara.
Beograd, januarsko jutro. Peti sprat bez lifta.
U sobi tišina. Milan, momak od 26 godina spava. Poslepodnevna dremka, ona kratka, obična, između ručka i ostatka dana. Nije ni slutilo da će buđenje iz nje biti početak borbe za život.
Otvorio je oči — ali telo nije pratilo. Leva ruka mu je bila tuđa, noga mrtva težina. Usta nije mogao da kontroliše. Pokušao je da sedne. Nije mogao.
U susednoj sobi, Milanov cimer Nikola je čitao knjigu. Sve je bilo mirno, kao i svakog popodneva. Do trenutka kada je začuo nespretan pokušaj da se ustane, pomeranje koje nije zvučalo kako treba — i Milanov glas koji nije zvučao kako treba.
„Nikola… ne mogu…“ uspeo je da izgovori, isprekidano, nejasno.
Nikola je ustao i utrčao u sobu. Zatekao je Milana kako leži ukočeno, pogled zamagljen, lice asimetrično. Levom stranom tela nije mogao da pomeri ništa.
Prišao krevetu i pitao:
„Brate, jesi li dobro?“
Milan se nasmejao, onako nevešto, pomalo iskrivljeno, glasom koji je bio čudan i samom njemu.
„Ne znam, iskreno… ne mogu da pomerim ruku, mozda sam nezgodno spavao… “
Zvučalo je gotovo šaljivo, ali pogled nije lagao. Ni lice koje se nije vraćalo u simetriju. Ni ruka koja nije slušala.
Bio je to onaj trenutak kada nisi siguran.
Možda je cirkulacija stala od nezgodnog položaja. Možda će se ruka povratiti. Možda će utrnulost nestati ako se još malo protegne, ako legne drugačije, ako… ako…
Nikola je stajao pored kreveta, gledajući druga koji se osmehuje, ali ne deluje nimalo dobro. Milan pokušava da ustane, pokušava da podigne ruku — ali ostaje da leži, kao prikovan.
Pogledali su se. Nije bilo panike. Još uvek ne.
Bila je to tišina između „biće sve u redu“ i „možda nije“. Tišina koja traje samo minut ili dva, ali posle koje život može krenuti u sasvim drugom pravcu.
„Da zovem?“ pitao je Nikola.
Milan je ćutao. Ne zato što nije znao odgovor — već zato što više nije bio siguran da razume šta se sa njegovim telom dešava.
Nikola je pozvao Milanovu devojku. Stanovala je nedaleko, u susednoj ulici. Dok je govorio, trudio se da zvuči smireno, ali rečenice su mu bile kratke.
„Milan ne može da ustane. Ne oseća levu stranu. Ne znam da li da zovem hitnu… jel možeš da dodješ?”
„Dolazim odmah“, odgovorila je. „Ali zovi hitnu.“
Nikola je prekinuo poziv, pogledao Milana još jednom i pozvao 194.
Glas sa druge strane se javio, smiren, gotovo mehanički.
“Izvolite”
„Cimeru mi nije dobro“, rekao je Nikola. „Ne može da ustane, ne može da govori kako treba… kao da je doživeo moždani udar. Molim vas, možete li da dođete?“
„A kako, jel mogu ja da razgovaram sa njim?“ pitala je doktorka.
Nikola je spustio telefon do Milana. Iako se jedva pomerao, uspeo je da izgovori:
„Cela leva strana mi je utrnula i ne mogu da je pomeram… jedva je i osetim… leva strana usta… ne mogu da pričam kako treba… tako sam se probudio.“
Dispečerka ga je prekinula.
„Lepo vi pričate, to nije moždani udar.“
Milan je pokušao da objasni da ne može da ustane. Da ne može da hoda. Da ne može da dođe ni do vrata, a kamoli do ambulante.
„Ne mogu da se pomeram, gospođo. Ne šalim se s vama.“
Ali odgovor je bio isti:
„Utrnulost leve polovine tela nije znak moždanog udara.“
„Dođite do najbliže ambulante.“
„Izmerite pritisak.“
„Kako da vam objasnim da ne mogu da dođem nigde… da ne mogu da se pomerim…“
Milan je bio iscrpljen, glas mu je slabio. Ostao je sam, u krevetu, paralizovan — a sistem ga je u tom trenutku ubedio da nije dovoljno loše da bi bio spašen.
Nisu poslali ekipu.
Dali su broj telefona Doma zdravlja i poželeli mu — „prijatno“.
Nikola je gledao u telefon, kao da još može da dobije drugačiji odgovor, kao da je nešto pogrešno rekao.
Milan je i dalje ležao, nepomičan, dok mu se znoj skupljao na čelu. Pokušavao je da se ne uplaši — makar ne pred drugima.
„I… to je to?“ pitao je Nikola, više za sebe nego za Milana. „To je bila hitna pomoć?“
U sobi je odzvanjala tišina. Ali nije bila ona tišina iz koje se vraćaš u svakodnevicu. Bila je gusta, napeta. Tišina u kojoj shvataš da si ostavljen.
U tom trenutku, nije ih najviše plašila bolest. Nije to što Milan nije mogao da pomeri levu nogu. Nije ni što mu je lice bilo ukošeno, ni što mu je govor bio iskrivljen.
Najviše ih je uplašilo to što im niko ne veruje. Što im niko ne dolazi.
Jer ako sad neće doći — kad će?
Milan je pokušavao da ustane. Još jednom. Pa još jednom.
Desna noga je reagovala, ali leva — kao da nije ni njegova. Kao da pripada nekome drugom. Ruka je visila bezvoljno, lice ga izdavalo pri svakom pokušaju govora.
Nikola je bio uz njega, nemoćan, ali budan. Nisu više znali kome da se obrate.
„Zovi mog ćaleta“, rekao je Milan. „Radi u zdravstvu… možda on zna šta da radimo. Možda može nekako da ih ubedi.“
Nikola je pronašao broj i pozvao Milanovog oca Gorana. U nekoliko rečenica mu je objasnio situaciju. Goran je odmah preuzeo.
Nije prošao ni minut, a Milanov otac je već zvao 194.
„Dobar dan, Goran Stojanović iz Negotina. Moj sin vas je zvao pre par minuta, oduzeta mu je cela leva strana tela. Molim vas—“
Ali nije stigao da završi.
„Gospodine, mora lično da zove. Ne možemo tako. Samo lični poziv!“
„On je zvao! Rekli ste mu da dođe, a ne može da se kreće!“
„Neka zove ponovo, molim vas.“
Klik.
Nikola je gledao u telefon, kao da još može da dobije drugačiji odgovor. Milan je ležao nepomično. U sobi je vladala ona gusta, neizgovoriva tišina.
A onda je zazvonio telefon.
Nikola se trgao i javio. Bio je to glas Milanove devojke — strepnja, brzina, pitanje.
„Stižem, samo mi reci — jeste zvali?“
Nikola je pogledao u Milana, pa tiho odgovorio:
„Jesmo. Zvali smo.“
„I?“
Zastao je, kao da pokušava da izgovori nešto što još ni sam nije shvatio.
„Rekli su… da lepo priča. Da to nije moždani. Da ode sam do doma zdravlja. Da mu tamo izmere pritisak.“
Tišina. Ona vrsta tišine koju ne prekida ni panika — jer nema više šta da kaže.
„Kako da… sam…“ počela je, pa stala.
Nikola je samo dodao, tiho:
„Ne dolaze.“
U tom trenutku, svi su shvatili ono što niko nije hteo da izgovori:
Ovo se stvarno dešava.
Ali ona nije odustala.
Već je bila na pola puta do zgrade.
Zurnim korakom prelazila je ulicu za ulicom, koraci su joj bili brži od misli, ali u glavi je odzvanjalo samo jedno: „Neće da dođu?“
Izvukla je telefon. Disanje joj je bilo ubrzano, ali glas odlučan.
„Dobar dan, jel može jedno vozilo u Dr Velizara Kosanovića 49?“
„A šta se dešava tu?“ pitala je doktorka.
„Dečko je paralizovan u krevetu, ne oseća levu stranu tela uopšte“, rekla je bez odugovlačenja, bez dramatizacije. Samo istinu.
„A ja sam sa njim razgovarala. Njegova leva strana tela trne.“
Zastala je. I pitala ono što bi svako pitao:
„Dobro… i?“
Odgovor je bio — uput na ambulantu.
„Dovedite ga do naše ambulante ili do DZ Zvezdara.“
Osetila je kako joj lice gori. Glas joj je zadrhtao, ali nije posustala.
„Kako da ga iznesemo iz kreveta, pobogu?! Pa zar ne bi vi tu trebalo da urgirate, sačekajte, ukoliko se te stvari dešavaju, kako da mi njega iznesemo sa petog sprata, spustimo dole do vozila?“
Ali nije bilo odgovora, već uporno ponavljanje:
„Ja sam sa njim razgovarala.“
„Sad razgovarate sa mnom!“, odbrusila je. „Ja vam fino govorim — ne postoji šansa da ga spustimo sa petog sprata ako ne može da se pomeri. Vi tu trebate da urgirate, kako da ga dovedem do doma zdravlja ako ne može da hoda?!“
Doktorka je ostala pri svom:
„Kako lepo priča. Potpuno očuvano. Priča razgovetno, tečno.“
„Ja stvarno ne želim da budem neprijatna i bezobrazna… stvarno…“
„Nema razloga. Ajde, prijatno.“
Ton je pukao, razgovor je prekinut.
Na drugom kraju linije nije bilo pomoći. Samo još jedan zid.
Vrata su se naglo otvorila.
Milanova devojka je utrčala, zadihana, pogleda zalepljenog za krevet. Za telo koje poznaje, ali koje sada leži nepomično.
Prišla mu je, uhvatila ga za ruku, pogledala ga u lice i shvatila — vreme curi sve brže..
„Zvaćemo taksi“, rekla je odlučno, više sebi nego njima.
Nikola je već bio na telefonu. Zvao je najbližu stanicu i govorio brzo, preskačući suvišno.
„Molim vas, pošaljite vozilo što pre, hitno je… I prenesite taksisti, molim vas, da mora da se popne na peti sprat. Treba nam pomoć da spustimo nepokretnog čoveka. Nema lifta.“
Dispečerka je obećala da će preneti poruku.
Ali onda je došlo ono najteže pitanje.
„Kako da ga spustimo niz stepenice?“
Peti sprat. Bez lifta. Telo koje ne može da stoji. Ruke koje ne drže. Noge koje ne slušaju.
„Ćebe“, rekla je.
Nikola ju je pogledao. Milan ih je gledao. Nikome nije trebalo dodatno objašnjenje. U tom trenutku, ćebe je postalo nosilo. Stepenice — bolnica. A oni — jedina hitna pomoć koju će Milan te večeri imati.
Negde u Beogradu, dva dispečera primaju poziv u razmaku od nekoliko minuta.
Jedan podiže slušalicu u službi hitne pomoći. Sasluša poziv o mladiću koji ne može da govori jasno, koji ne oseća levu stranu tela, koji ne može da ustane.
Odgovori da to nije hitno. Da ne izgleda kao moždani. Da lepo priča.
Ne šalje ništa.
Nekoliko minuta kasnije, drugi dispečer, iz taksi službe, prima poziv. Čuje reči: „mladić, nepokretan, peti sprat, bez lifta“.
Odgovori: „Taksi kreće odmah.“
I prenese vozaču da se popne i pomogne.
Jedan dispečer vidi problem, ali ne šalje pomoć — jer to ne košta ništa.
Drugi ne pita previše — jer to neko plaća.
U tom trenutku, jedina intervencija koja dolazi — dolazi sa taksimetrom.
Zvono na interfonu prekinulo je kratku tišinu u stanu. Nikola je sišao do vrata i otvorio ih — taksista je već bio tu.
Muškarac u pedesetim, jakna raskopčana, ruke u džepovima, pogled iznenađeno zabrinut. Nije očekivao da će biti deo nečije borbe za život.
„Rekli su mi da treba nekog da spustimo…?“
„Da. Mladić je gore, nepokretan. Peti sprat. Nemamo lifta.“
Taksista je klimnuo glavom. Ni reč više. Samo tiho:
„Ajmo.“
Popeli su se zajedno. Ušli u sobu. Milan je ležao zamotan u ćebe, oči su mu bile otvorene, ali telo nije bilo njegovo.
Bez ijedne reči, troje ljudi su ga pažljivo uvili.
Nikola je uhvatio kraj ćebeta, taksista drugi. Devojka ih je pratila, otvarala vrata, držala zidove i dah.
I tako su počeli da silaze. Stepenik po stepenik. Pet spratova.
Težina nije bila samo Milanova. Težina je bila u sistemu koji nije došao. U državi koja nije odgovarala na pozive. U bolu da si prepušten — improvizaciji.
Spuštali su se kao da nose sopstvenu nemoć.
Na ulazu u Urgentni centar dočekali su ih ljudi u uniformama. Ruke sa rukavicama. Pogledi koji znaju da prepoznaju.
Niko nije pitao zašto nije došla hitna. Niko nije pitao kako su ga dovukli do tamo.
Samo su ga preuzeli i nestali iza vrata.
U bolnici su rekli: moždani udar.
Preciznije — lakunarni ishemijski moždani udar u oblasti desnog talamusa i paraventrikularno, sa jasno izraženom hemiparezom leve strane tela.
U otpusnoj listi stoji da je Milan došao svestan, ali sa “utrnulošću i slabošću leve strane tela i nejasnim govorom”. Stanje koje je trajalo oko dva sata.
Uprkos svemu — usled blagovremenog dolaska, zahvaljujući ljudima, ne sistemu — tokom hospitalizacije dolazi do potpune regresije neurološkog deficita.
Medicinski rečeno: nije ostao invalid.
Ljudski rečeno: mogao je da završi mrtav.
Zbog moždanog udara, uvedena je dvostruka antiagregaciona terapija, propisane kontrole, ispitivanja, dodatne analize.
Ali ono što nije zabeleženo ni u jednom nalazu, jeste kako je došao do bolnice. Nema u izveštaju petog sprata bez lifta. Nema ćebeta. Nema taksiste. Nema odbijenih poziva.
Nema države.
Milan se oporavio. Vratio se svakodnevnici, lekovima, kontrolama, životu. Hoda. Govori. Pamti.
Ali ono što ne prolazi — to je osećaj da je morao da se pravda dok mu je polovina tela otkazivala. Da je morao da ćuti dok su mu govorili da preteruje. Da je morao da traži taksi — jer hitna pomoć nije verovala.
I danas, kad ostane sam u stanu, misli mu pobegnu tamo gde ne želi da idu.
Šta bi bilo da Nikola tog dana nije bio kod kuće?
Šta bi bilo da je samo još jednom pokušao da ustane — i ostao na podu?
Preživeo je. Ali zna da nije spasao sistem. Spasao ga je čovek. I ćebe. I volja da se ne čeka onaj koji ne dolazi.
Od tada, ostao je još jedan pratilac — strah od samoće. Ne onaj svakodnevni, usamljenički, već strah da se više nikada neće moći osloniti na ono što bi trebalo da bude sigurno.
Strah da će, ako se opet desi — biti sam.
Zato ova priča nije o izuzetku.
Ona je podsetnik da živimo u državi u kojoj se pomoć ne meri po potrebi, već po proceni operatera — a posledice po ljudima niko ne meri.
Ona je dokaz da sistem ne izostaje slučajno — već zato što zna da neće odgovarati.
Zato što se nad odgovornošću nadvija tišina ministarstava.
Zato što su zakoni napisani, ali ih niko ne primenjuje.
Zato što Ministarstvo zdravlja tvrdi da nije nadležno za zakon koji jeste dužno da sprovodi.
I zato što ne postoji dokument koji bi definisao pravila — jer ga oni nikada nisu ni doneli.
Jer kada ne postoji protokol — ne postoji ni greška.
Kada ne postoji granica — ne postoji ni prekršaj.
A kad čovek umre — umre bez ikoga krivog.
Milan je ostao živ. Ali ako ništa ne promenimo, sledeći neće.
Zato nije ćutao. Kada je prošlo najgore, obratio se Pokretu „Pravo na život – MERI“. Poverio im je ne samo svoju priču — već i pitanje koje ga ne pušta: Kako je moguće da neko ostane paralizovan, pozove pomoć — i ostane bez nje?
Pokret je odmah podneo zahtev za vanredni inspekcijski nadzor nad radom Zavoda za urgentnu medicinu Beograd. U zahtevu je jasno ukazano na kršenje člana 55 Zakona o zdravstvenom osiguranju, koji garantuje pravo na hitnu medicinsku pomoć, hitan sanitetski transpor kao I transport koji nije hitan ali je neophodan. Uskraćivanje ovog prava kažnjivo je članom 258. Zakona o zdravstvenom osiguranju.
Zdravstvena inspekcija, tačnije načelnik zdravstvene isnpekcije je tada, usmeno, potvrdio: prekršajna prijava će biti podneta, ali tek po završetku spoljnje stručne kontrole.
Kontrola je završena. I — ništa se nije dogodilo.
Unutrašnja i spoljnja komisija su u svojim nalazima navele da je ekipa hitne pomoći trebalo da bude poslata. Da je operaterka morala da prihvati poziv, jer su simptomi ukazivali na mogući moždani udar.
Ali su odmah dodale da se „ne može sa sigurnošću utvrditi da je načinjen stručni propust“.
IZVEŠTAJ VANREDNE UNUTRAŠNJE KONTROLE
IZVEŠTAJ VANREDNE SPOLJNJE KONTROLE
Odgovornost je, još jednom, ostala bez domaćina.
U odgovoru Ministarstva zdravlja u vezi sa postupanjem u ovom slučaju na zvaničan zahtev Pokreta, piše da nije u nadležnosti zdravstvene inspekcije da postupa po ovom Zakonu.
Ministarstvo je tvrdilo da nije nadležno za primenu Zakona o zdravstvenom osiguranju — iako član 275 tog zakona jasno propisuje da nadzor vrši upravo Ministarstvo zdravlja.
ODREDBE ZAKONA O ZDRAVSTVENOM OSIGURANJU
Još važnije — iz tog istog odgovora jasno proizilazi da se u slučaju Milana — i sličnim — ne može utvrditi odgovornost jer ne postoje podzakonski akti koji bi definisali obaveze i standarde rada hitne pomoći.
A upravo te akte Ministarstvo je bilo zakonski obavezno da donese još pre pet godina.
Član 83 Zakona o zdravstvenoj zaštiti propisuje da ministar mora da propiše način i organizaciju rada hitne medicinske pomoći.
Dakle, država se poziva na sopstveni nemar da bi izbegla odgovornost — i time formalno priznaje pravni vakuum koji Pokret „Pravo na život – MERI“ dokumentuje godinama unazad. A upravo taj pavni vakuum ugrožava I krši pravo na život, propisan članom 2 Evropske konvcencije o ljudskim pravima.
Zamislite apsurd: u zemlji članici Saveta Evrope, spašavanje života zavisi od toga da li postoji pravilnik.
Umesto da se podrazumeva kao osnovna, neupitna obaveza lekara i države — u Srbiji se neizlazak ekipe na poziv pravda time što nije donet podzakonski akt.
Drugim rečima: životi se gube jer neko pet godina nije napisao dokument.
A onda se taj isti propust koristi kao zaklon od odgovornosti.
I tako Milan, koji je ležao paralizovan i gledao u plafon dok mu u slušalici govore da lepo priča — ostaje bez pravde.
Zato ova priča ostaje ovde.
Kao svedočanstvo. Kao optužnica. I kao poruka.
Ali da li će pravda i dalje izostajati — ne zavisi samo od sistema.
Zavisi i od nas.
Pokret „Pravo na život – MERI“ će, zbog osnovane sumnje u nesavestan rad u službi i izbegavanje zakonske obaveze da se podnesu prekršajne prijave, pokrenuti krivične prijave protiv odgovornih.
O celom postupku i ishodu, javnost će biti redovno obaveštavana.
Jer ako ne može da se veruje sistemu — mora da se veruje glasu koji ne ćuti.
GLASOVI PRAVDE
Istina koju institucije pokušavaju da zakopaju.
Pet godina Ministarstvo zdravlja ignoriše zakon.
Pravilnik koji bi definisao rad hitne pomoći nikada nije donet — iako je bio zakonska obaveza.
Zbog tog pravnog vakuuma, građani svakodnevno ostaju bez pomoći.
Niko ne odgovara. A ljudi — umiru.
Ovo nije greška. Ovo je sistem.
Dispečeri rade bez obavezujućih pravila.
Pacijenti nemaju pravo na žalbu.
Porodice ostaju bez odgovora.
Umesto pomoći — dobijaju tišinu.
Umesto pravde — zidove ćutanja.
Zato smo pokrenuli serijal „Glasovi pravde“ —
priče porodica čiji su najmiliji umrli čekajući pomoć koja nikada nije stigla.
Ovo je naša istina. Naš dokaz. Naš bunt.
Ova stranica je mesto gde istina ostaje zabeležena.
Ako ste i vi doživeli nepravdu — pišite nam:
prijaviproblem@pokretmeri.org.rs
Sve tekstove možete pronaći na našoj stranici “GLASOVI PRAVDE”.
Mnogi više ne mogu da govore — sistem im je oduzeo i glas i život.
Zato smo mi tu da pišemo umesto njih.
Da istina ne ostane zatrpana ćutanjem.
Da njihova priča ne bude zaboravljena.
