U prvoj priči pisali smo o Ratku — čoveku koji je, nakon smrti svoje supruge, ostao bez odgovora na najvažnije pitanje: šta se dogodilo u trenucima kada je pomoć pozvana, a nije stigla. Pisali smo o njegovoj borbi da dobije tonske zapise razgovora sa dispečerom hitne pomoći, o odbijanjima, ćutanju i zatvorenim vratima institucija.
Ova priča je njen nastavak.
Podsećamo da je Ratkova supruga preminula iako je u kritičnom trenutku pozvala broj 194, ali hitna medicinska pomoć nije poslata. Upravo zbog toga, tonski zapisi tih razgovora predstavljaju ključni dokaz — ne samo za razumevanje onoga što se dogodilo, već i za odgovor na pitanje da li je sistem reagovao u skladu sa svojim obavezama.
Kada je Ratko ponovo došao u prostorije Zavoda za urgentnu medicinu Beograd, nije došao da se raspravlja. Došao je da zatraži ono što mu po zakonu pripada — tonske zapise telefonskih razgovora koji su vođeni u vezi sa zdravstvenim stanjem njegove supruge, a koji predstavljaju deo medicinske dokumentacije.
To nije bio emotivni ispad, niti neosnovan zahtev. Bio je to pokušaj da se ostvari zakonsko pravo, u sistemu koji je to pravo uporno osporavao.
Umesto odgovora, dočekalo ga je isto obrazloženje kao i ranije: pozivanje na interne pravilnike, „poslovnu tajnu“ i tumačenja koja nisu imala uporište u zakonu. Njegov zahtev nije razmatran kao legitimno pravo porodice, već kao smetnja.
Uz takav odnos, Ratko nije dočekan samo odbijanjem, već i podsmehom i otvorenim negiranjem. Njegovi zahtevi su relativizovani, umanjivani i dočekivani sa stavom koji je jasno poručivao da „nema šta da traži“. Umesto profesionalnog i zakonitog postupanja, suočio se sa tonom koji je bio provokativan, omalovažavajući i lišen svake empatije prema čoveku koji traži odgovor o smrti svoje supruge. Njegovo insistiranje da mu se omogući ono što mu zakon garantuje tumačeno je kao neprihvatljivo „uznemiravanje sistema“, a ne kao ostvarivanje prava.
U takvom ambijentu, u kojem se zakon ne primenjuje, a građanin se istovremeno ponižava i obeshrabruje, rasprava je bila gotovo neizbežna.
Važno je naglasiti: do konflikta nije došlo zato što je Ratko. došao agresivan, već zato što mu je pravo koje mu pripada bilo uporno osporavano. Umesto da se preispita zakonitost postupanja Zavoda, fokus je prebačen na njegovu reakciju.
Nakon tog događaja, protiv Ratka je podneta krivična prijava i on je okrivljen za krivično delo iz člana 344v Krivičnog zakonika, koje se odnosi na napad na zdravstvenog radnika — krivično delo koje je relativno novo u domaćem zakonodavstvu i koje se u ovom slučaju prvi put primenjuje na okolnosti nastale u prostorijama zdravstvene ustanove prilikom ostvarivanja prava pacijenta.
Postupak po ovoj prijavi je u toku. Ratko se odazvao pozivu nadležnog tužilaštva i učestvuje u postupku u svojstvu okrivljenog, dok su u međuvremenu saslušani svedoci i prikupljeni dokazi. O ovom postupku biće objavljen poseban tekst, nakon njegovog okončanja, u kojem će javnosti biti predstavljene sve relevantne činjenice, dokazi i izjave svedoka, kako bi se ceo događaj sagledao u potpunosti i bez selektivnog prikazivanja.
Tako je čovek koji je došao da traži istinu o smrti svoje supruge postao — problem.
Institucija koja je kršila zakon ostala je van fokusa.
Tek kasnije, osam meseci nakon samog događaja, u postupku pred Zaštitnikom građana došlo je do institucionalnog razjašnjenja onoga na šta je Ratko Živković ukazivao od samog početka. U međuvremenu, umesto odgovora na zakonit zahtev, Ratko Živković je prolazio kroz krivični postupak, pozive, saslušanja i neizvesnost koja takav postupak nosi. Taj period bio je obeležen dugotrajnim čekanjem, pritiskom i stalnim preusmeravanjem fokusa sa pitanja zakonitosti postupanja Zavoda na ponašanje građanina koji je pravo tražio, dok je traženje tonskih zapisa — uprkos svemu — ostajalo nerazrešeno.
Posebno je indikativan način na koji su institucije reagovale u pogledu dinamike postupanja. Kada je u pitanju bio građanin Ratko Živković, krivični postupak je pokrenut u ekspresnom roku — usledili su brzi pozivi, saslušanja i procesne radnje. Sistem je pokazao punu efikasnost onda kada je trebalo postupati protiv pojedinca. Istovremeno, prijave i inicijative koje su se odnosile na postupanje Zavoda za urgentnu medicinu Beograd — zbog uskraćivanja zakonom garantovanih prava, kršenja propisa i ponovljenog nezakonitog postupanja — ostajale su bez vidljivog institucionalnog odgovora i mesecima se nisu pomerale sa početne tačke.
U tom periodu, Zavod je odbijanje zahteva opravdavao i pozivanjem na tzv. „poslovnu tajnu“. Međutim, Zaštitnik građana je u svom aktu izričito ukazao da se takvo pozivanje ne može smatrati zakonitim osnovom za uskraćivanje medicinske dokumentacije, budući da tonski zapisi razgovora sa dispečerom ne ispunjavaju zakonske uslove za tajnost, niti interni akti ustanove mogu imati jaču pravnu snagu od zakona. Na taj način, institut poslovne tajne korišćen je kao mehanizam za prikrivanje postupanja, a ne za zaštitu legitimnog interesa.
Razjašnjenje je, dakle, došlo tek nakon višemesečnog institucionalnog ćutanja i paralelnog vođenja postupka koji je, po svom efektu, Ratka Živkovića izlagao dodatnom pritisku, iscrpljivanju i obeshrabrivanju, u situaciji u kojoj se efikasnost sistema pokazivala selektivno — brzo i odlučno prema građaninu, a sporo i neodlučno kada je trebalo ispitati odgovornost institucije.
Zaštitnik građana je utvrdio da je Zavod za urgentnu medicinu Beograd pogrešno i restriktivno tumačio propise, da tonski zapisi razgovora sa dispečerom predstavljaju medicinsku dokumentaciju i da je Zavod bio dužan da ih dostavi podnosiocu zahteva. Zavodu je upućena jasna preporuka da te zapise bez odlaganja preda.
Drugim rečima — zahtev zbog kojeg je došlo do rasprave bio je zakonit.
Ova činjenica menja kontekst svega što se dogodilo. Ona pokazuje da Ratko nije insistirao na nečemu što mu ne pripada, već na onome što mu je sistem nezakonito uskraćivao. Pokazuje i kako se, kršenjem zakona, proizvodi konflikt, a zatim taj konflikt koristi da se građanin diskredituje.
Ono što dodatno osvetljava ovaj slučaj jeste činjenica da ovo nije prvi put da rukovodstvo Zavoda za urgentnu medicinu Beograd osporava pravo porodica na pristup tonskim zapisima telefonskih razgovora. Zbog istovetnog postupanja, Zavod je već ranije bio pravnosnažno osuđen u prekršajnom postupku.
Prekršajni sud u Beogradu je 2022. godine utvrdio da je Zavod za urgentnu medicinu Beograd, kao i odgovorno lice u toj ustanovi, učinio prekršaj jer je odbio da članu uže porodice preminulog pacijenta dostavi tonski zapis razgovora vođenog sa dispečerom hitne pomoći, te je zbog povrede prava pacijenata izrekao novčane kazne. Ova presuda je iste godine potvrđena i od strane Prekršajnog apelacionog suda, čime je postala pravnosnažna.
Dodatnu dimenziju ovom slučaju daje i način na koji su institucije pokušavale da obrazlože svoje postupanje. U odgovoru upućenom Ratku Živkoviću, kao „argument“ su dostavljena dokumenta koja su sadržala lične i zdravstvene podatke treće osobe, bez odgovarajuće anonimizacije, kako bi se ilustrovalo mišljenje savetnika pacijenata i Ministarstva zdravlja. Time su, pored ignorisanja suštine zahteva, otvorena i ozbiljna pitanja zakonitosti postupanja u pogledu zaštite posebno osetljivih podataka o ličnosti.
Posebno je problematično što su ta ista dokumenta već bila predmet sudskog postupka u kojem je utvrđeno da tonski zapisi razgovora sa dispečerom predstavljaju medicinsku dokumentaciju, pa se njihovo ponovno korišćenje u ovom kontekstu ne može posmatrati kao neinformisanost ili greška, već kao pokušaj da se već razjašnjeno pravno pitanje ponovo relativizuje. U ovom segmentu, umesto odgovora na zakonit zahtev, fokus je premešten na sporedna obrazloženja, uz dodatno kršenje prava trećih lica.
Na kraju, dodatna pitanja otvara i dinamika postupanja samog suda u prekršajnom postupku koji se odnosi na nezakonito postupanje Zavoda. Iako se radi o predmetu koji se tiče zaštite prava pacijenata i rukovanja posebno osetljivim zdravstvenim podacima, postupak pred nadležnim sudom već mesecima ne pokazuje vidljivo procesno kretanje. Takvo zadržavanje predmeta u fazi bez odlučivanja, u trajanju od četiri meseca, stoji u oštrom kontrastu sa ekspresnim postupanjem institucija u postupku pokrenutom protiv Ratka Živkovića, u kojem su pozivi, saslušanja i procesne radnje usledili u kratkom roku.
Ovakav raskorak u dinamici postupanja dodatno produbljuje utisak nejednake ažurnosti institucija — brze i odlučne kada se postupa protiv pojedinca, a spore i neodlučne kada je potrebno ispitati odgovornost same institucije. Posledica takvog pristupa nije samo produžena pravna neizvesnost, već i slabljenje poverenja javnosti u to da se zaštita zakonom garantovanih prava ostvaruje pod jednakim uslovima za sve.
Uprkos postojanju jasne sudske prakse i prethodne osude zbog istovetnog postupanja, Zavod je i u slučaju Ratka Živokovića svesno nastavio da osporava zakonom garantovano pravo, primenjujući ista tumačenja koja su već jednom ocenjena kao nezakonita.
U tom svetlu, rasprava koja je usledila u prostorijama Zavoda ne može se posmatrati kao izolovan incident, već kao posledica svesnog i ponovljenog kršenja zakona, u situaciji u kojoj je građanin tražio pravo koje mu je već bilo potvrđeno sudskom praksom. Reakcija Ratka Živkovića nije bila uzrok problema — bila je posledica institucionalnog postupanja koje je i ranije sankcionisano, ali nikada suštinski promenjeno.
Prekid veze tokom poziva: „tehnički problem“ i dokumenti koji otvaraju pitanja
Posebnu težinu u ovom slučaju ima okolnost da je tokom telefonskog razgovora, u kojem je Zlata jasno navela da se guši, u jednom trenutku došlo do prekida veze. Reč je o razgovoru u kome je pozivalac prijavio stanje neposredne životne ugroženosti, a čiji kontinuitet ima ključan značaj za pravilnu procenu hitnosti i dalje postupanje službe.
U postupku pred Zaštitnikom građana, u izjašnjenju Zavoda za urgentnu medicinu Beograd navedeno je da je do prekida veze došlo usled tehničkog problema. Ovakvo objašnjenje prihvaćeno je kao deo činjeničnog okvira koji je Zavod izneo, ali bez navođenja konkretnih podataka o vrsti kvara, trajanju tehničke smetnje, niti o tome da li je takav problem evidentiran u sistemima nadzora i izveštavanja pozivnog centra.
Međutim, dokumentacija do koje je došao Pokret, a koja se odnosi na izveštaj o radu pozivnog centra Zavoda za urgentnu medicinu Beograd za februar 2025. godine, ne sadrži podatke koji bi potvrdili postojanje tehničkog kvara, sistemske greške ili ozbiljnog incidenta za dan 06. februar 2025. godine. Naprotiv, u tom izveštaju se navodi da u posmatranom periodu nisu zabeleženi incidenti koji bi doveli do nemogućnosti rada pozivnog centra ili ozbiljnih poremećaja u funkcionisanju sistema.
U izveštaju se pominju manja tehnička odstupanja i izolovani problemi, ali nijedan od njih se ne odnosi na prekid veze sa pozivaocima u hitnim situacijama, niti se navodi događaj koji bi odgovarao prekidu razgovora sa pacijentkinjom koja prijavljuje gušenje. Za dan kada je Zlata uputila poziv, ne postoji zabeleška o kvaru koji bi mogao objasniti prekid komunikacije.
Ovakvo neslaganje između naknadnog obrazloženja da je do prekida došlo usled tehničkog problema i sadržaja interne dokumentacije otvara dodatna pitanja o stvarnom uzroku prekida razgovora. Takođe se nameće pitanje da li je tehnička priroda tog prekida ikada pouzdano utvrđena, ili je takvo objašnjenje dato bez potpunog uvida u relevantne tehničke podatke i evidencije.
U kontekstu slučaja u kojem je razgovor prekinut upravo u trenutku kada je prijavljeno gušenje, ova okolnost dodatno naglašava značaj tonskih zapisa i potpune dokumentacije, jer bez njih ostaje nemoguće sa sigurnošću utvrditi šta se tačno dogodilo u ključnim minutima poziva na broj 194.
Ova priča zato nije priča o incidentu.
Ona je priča o obrascu.
O obrascu u kojem institucija ne postupa po zakonu, zatim svojim ponašanjem izaziva reakciju, a potom tu reakciju koristi da skrene pažnju sa sopstvene odgovornosti. O obrascu u kojem se istina priznaje tek kada više ne može da se ignoriše.
Ratko nije kriv zato što je tražio zakonitost.
Nije kriv zato što je bio uporan.
Niti zato što je reagovao kao čovek kojem se uskraćuje pravo.
Ako je ovo priča o krivici, onda je pravo pitanje:
Šta se dešava sa društvom u kojem se građanin koji traži ono što mu zakon garantuje proglašava problemom, dok institucija koja krši zakon ostaje zaštićena?
To pitanje ne tiče se samo Ratka.
Tiće se svih nas.
