Pokret MERI je 17. septembra doveo „Glasove pravde“ ispred Ministarstva zdravlja.

Pravo na život nije privilegija. To je temelj bez koga se društvo raspada – a kada država to zaboravi, porodice ostaju same pred tišinom. Zbog te tišine okupili smo se ispred Ministarstva zdravlja: ne da brojimo tragedije, već da posvedočimo istinu – država je uskratila pravo na život i to više nije pojedinačan propust, nego posledica sistema koji ne postoji.

Ispred ministarstva stajao je niz od deset praznih stolica. Na svakoj — inicijali, grad i godine života. Bez imena, bez velikih slova, samo crno na belo. Svaka stolica bila je mesto koje je trebalo da zauzme čovek, a zauzela ga je tišina sistema. Beli cvet na naslonu podsećao je da to nisu brojevi, nego životi koji su prekinuti dok je država ćutala.

Skup je otvorio hor izvođenjem numere „Cveta trešnja u planini“. Ta tiha, dostojanstvena pesma postavila je ton onome što je usledilo: svedočanstva porodica iz serijala „Glasovi pravde“, izvedena kao jedinstveni performans. To nisu fikcije, niti dramatizacije, već živi glasovi onih koji su ostali bez svojih najbližih – i koji danas traže ono najosnovnije: da poziv u pomoć više nikada ne ostane bez odgovora.

Ovaj skup nije bio samo protest; bio je zapis o odsustvu države i zavet da ćemo, dok god život ima „radno vreme“, a smrt radi prekovremeno, govoriti jasno: život mora da bude iznad svega.

Uvodno obraćanje

U atmosferi koju je stvorio hor, voditelj je otvorio program tihim, ali snažnim obraćanjem.
„Danas nismo ovde da slavimo, već da svedočimo. Da svedočimo o životima koji su ugašeni jer država nije ispunila svoju prvu i najveću obavezu – da zaštiti pravo na život.“

On je podsetio da ovo nisu fikcije ni dramatizacije, već gola istina – priče ljudi koji su zvali u pomoć, a dočekali tišinu.
„Porodice su umrle dva puta: prvi put sa svojim najbližima, a drugi put kada su shvatile da država neće stati uz njih.“

Time je jasno poručeno da ovo nisu nesreće, već posledice – posledice nepostojanja sistema, zakona koji su ostali mrtvo slovo na papiru i države koja godinama ćuti dok građani ostaju bez života.

Program je vodio Miloš Đajić, aktivista i komunikacioni stručnjak — osnivač Centra modernih veština, kampanjski strateg, trener i bloger.

Govor predsednika udruženja

U ime pokreta „Pravo na život – MERI“ okupljenima se obratio predsednik Dejan Zejnula. Njegov govor bio je svedočanstvo bola pretvorenog u borbu.

„Pokret MERI nisu stvorili ljudi, već institucije – svojim nečinjenjem, ćutanjem i zataškavanjima. Nastao je iz odbijenih poziva, iz lažnih izveštaja i hladnih birokratskih rečenica.“

Zejnula je istakao da je cilj pokreta jasan – Srbija mora da dobije zakon o hitnoj pomoći. I dodao:
„Tragično je i sramotno da uopšte moramo da ga tražimo. Pravo na život trebalo bi da bude podrazumevano. Trebalo bi da bude ljudsko, humano, sveto pravo – da kada pozovete pomoć, ona dođe.“

Podsetio je i na reči Duška Radovića: „Brak se uređuje zakonom samo onda kad ne može drugačije.“ – i naglasio da upravo zato danas tražimo zakon o hitnoj pomoći, jer država sama nije htela da zaštiti živote svojih građana.

Na kraju, zahvalio se svom sinu, simbolu borbe i snage da se ovaj zločin ne zaboravi:
„On je razlog što ne posustajem već petu godinu. Dokle god imam njegov pogled i njegovu veru – ova borba će trajati.“

Poruka je bila nedvosmislena:
„Pravo na život nije privilegija. To je temelj svakog drugog prava. I mi ga nećemo prestati braniti dok u ovoj zemlji svaki glas i svaki život ne budu sigurni.“

Simbolika: traka „SISTEM“

Nakon uvodnog obraćanja, članovi porodica izlazili su za mikrofon jedan po jedan. Nakon predstavljanja i uvodnih rečenica, preko njihovih usta stavljana je crna traka sa natpisom „SISTEM“ — znak pokušaja da se glas porodica ućutka. Traka je stajala kao okov: znak pravnog vakuuma, birokratske hladnoće i svih „procedura“ koje su život pretvorile u tišinu. Dok su stajali sa trakom, predsednik pokreta je, kao podrška i svedok, nastavljao njihovu priču umesto njih — rečenicama koje su institucije odbile da čuju. A onda, pred kraj svakog izlaganja, porodice su skinule traku i dovršile sopstveno svedočanstvo jasnim, nedvosmislenim porukama.
U tišini posle poslednje rečenice, postalo je vidljivo ono što papir uporno krije: država je uskratila pravo na život — i pokušala da uskrati pravo na glas.

Glasovi porodica

Radica Rudakov govorila je o svom ocu Marinku, čoveku koji je ceo život radio, plaćao poreze i verovao da postoji sistem – a onda je, te januarske noći, čula da „Hitna pomoć ne izlazi posle 19 časova“.
„Moj otac nije umro slučajno. Umro je od sistema koji ne postoji. Umro je jer odsustvo pravila znači odsustvo odgovornosti.“
Radica je podsetila da se u Srbiji ne umire samo čovek, već i dostojanstvo – jer nakon smrti njenog oca u zvaničnim papirima je pisalo da je obavljen ‘detaljan pregled’, iako ga niko nikada nije video.
Radica je svoje obraćanje završila pitanjem: I zato danas pitam ministra Lončara – koliko još očeva mora da umre u tišini, da bismo konačno rekli: DOSTA?

Jovana Tomičić govorila je o ocu Stevanu – Buci. „Tri puta smo zvali, tri puta molili, tri puta vrištali – i tri puta čuli isto: ‘Dovedite ga sami’.“
Njen otac je izdahnuo pred porodicom dok je država odbijala da izađe. „Moj tata nije umro prirodno. Umro je od nemara, od pravnog vakuuma u kojem nema protokola, nema odgovornosti – pa nema ni krivice. Samo smrt i tišina.“
Jovanina poruka je bila: Ovo nije nesrećan slučaj, ovo je posledica sistema koji ne postoji. I do god sistem ne postoji, niko od nas nije siguran!

Radovan Jovanović svedočio je o svom bratu Srđanu iz Leskovca:
„U 12:58 prvi poziv – niko se ne javlja. U 12:59 – zauzeće. Tek treći put glas u slušalici… ali ne i pomoć.“ Umesto ekipe, porodici je stiglo uputstvo da izmere pritisak. Srđan je preminuo u kući dok su se komšije pretvorile u ambulantu. „Mog brata nije ubio jedan čovek. Ubio ga je sistem koji ne postoji. Država koja odbija da donese pravilnik, i zato umesto pravde imamo samo sahrane.“
Radovanova poruka je bila jasna: Za Srđana. Za svu našu braću, sestre i decu. Za pravo na život, koje nije privilegija – nego obaveza države.

Ratko Živković pričao je o supruzi Zlati, ali i o poniženju koje je usledilo kada je pokušao da sazna istinu. „Kada sam tražio fonozapise, rekli su mi da ih ne smem dobiti. Kada sam podigao glas, gledali su me sa podsmehom. A onda su me optužili – ne zbog onoga što sam učinio, nego zbog onoga što sam odbio da zaboravim.“
Ratko je poručio institucijama: „Nisam ja opasan čovek. Opasan je sistem koji dopušta da žena umre bez pomoći, a muža proglašava krivim zato što pita za njen glas.“

Zahtevi pokreta

Nakon ovih obraćanja izneti su i konkretni zahtevi — da ova tišina dobije odgovor države, a ne još jedan izgovor. Tražimo:

1. Reviziju svih „vanrednih spoljnih kontrola“ u slučajevima smrtnih ishoda zbog kašnjenja ili neizlaska hitne pomoći — jer je besmisleno tvrditi „nije bilo propusta“ tamo gde pravila nisu ni postojala.

2. Hitno donošenje podzakonskih akata i protokola o radu hitne pomoći (u roku od 90 dana), usklađenih sa ERC/ESC preporukama — da broj 194 ponovo znači pomoć, a ne tišinu.

3. Zabranu komercijalnih angažmana hitne pomoći dok nedostaju ekipe za građane, uz javnu evidenciju i sankcije za svako kršenje — život nije roba.

4. Smenu rukovodstva Zavoda za urgentnu medicinu Beograd zbog niza zloupotreba i nesavesnog rada, kao i prijem delegacije porodica kod ministra radi uručenja zahteva.

Ovim zahtevima poručili smo: ovo nisu pojedinačni slučajevi — ovo je posledica sistema koji ne postoji.

Poseban trenutak – glas deteta

Nakon potresnih svedočenja porodica, usledio je trenutak koji je publiku ostavio bez daha. Voditelj je najavio Đorđa Zejnulu, sina predsednika pokreta.

„Postoje reči koje bole više od svih govora. Postoje pitanja na koja nijedan ministar, nijedan lekar i nijedan sudija nikada neće umeti da odgovori. A ta pitanja postavlja dete – onome koga više nema. I dok odrasli pišu žalbe i podnose zahteve, jedno dete je pisalo pismo. Pismo svojoj mami.“

Đorđe je izašao pred sve prisutne, ne kao političar, ne kao stručnjak, već kao dete koje je izgubilo majku. Pismo koje je pročitao, a koje je napisao sa svojih nepunih 6 godina, bilo je snažnije od svakog izveštaja i svake presude – svedočanstvo koje para srce i pokazuje istinu: da je jedno dete u ovoj zemlji moralo da nauči šta znači pravni vakuum.

Članak o pismu koje je napisano 6 meseci nakon smrti majke posebno smo obradili u tekstu “pismo majci-poruka državi”.

Zatvaranje skupa

Nakon svedočanstava porodica, iznetih zahteva i potresnog pisma Đorđa Zejnule, nastupio je trenutak tišine. Publika je disala zajedno sa detetom koje je svojim rukopisom izreklo istinu koju država godinama krije.

Voditelj se tada obratio tihim, mirnim glasom:
„Nakon ovih reči, više nema šta da se doda. Jedno dete je reklo istinu koju institucije nisu smele da napišu. Zato neka ovaj skup bude završen ne rečima — nego porukom: pravo na život nije privilegija. To je temelj svega. I dokle god ga država uskraćuje, mi nećemo ćutati.“

U tom trenutku hor je ponovo otpevao pesmu „Cveta trešnja u planini“. Porodice su pustile bele golubove, a njihov let u nebo bio je simbol oslobađanja istine i nade.

Slika golubova iznad Ministarstva zdravlja ostala je da govori ono što su institucije pokušale da utišaju: da pravo na život nikada više ne sme da bude predmet birokratskog ćutanja, već nepovrediva obaveza države.

Organizaciju skupa pomogli su i podržali Una shop – Valjevo, ŽUKO, ACT zajednica, kao i prijatelji i porodice stradalih.